Wednesday, August 29, 2007

20

Зовем курира Керигена. Не чује. Где је то дете данас?
Јутрос је веома хладно, дува ледени ветар. Да му се није шта десило? Негде увек скита слабо обучен, гамен.
Ево га, долази. Собарица Елис се препире с њим. Стално јој прља оно што она доведе у ред. Те препирке обављају тихо. Не подносим када се људи препиру. Елис се према њему понаша као мајка, а њега то нервира, хтео би да је одраста. Има седамнаест година. Обоје су Ирци.
-Дечко, дечко - зовем га.
Он прилази постељи. Дајем му коверат који сам примио:
-Однећеш ово писмо на адресу Јужна пета авенија 35 и предати га господину Семјелу Клеменсу. Пожурићеш јер је хитно. Немој успут да се задржаваш јер хоћу да знам да ли си га нашао код куће.
- Хитаћу колико могу - рече дечко. - Дајте ми да успут попијем врућ чај, веома је хладно данас.
-Узми са ормарчића колико ти треба.
Он завуче руку и узе. Елис га пресрете на вратима и проверава колико је узео.
-Пустите га, Елис, нека узме још нешто поред чаја.
-Узео је он и мало више - рече она. - Брати пола од тога, чујеш ли ме!
Препиру се код врата.
-Нећу! Видиш да ми даје.
Оде. Елис гунђа.
-Размазио си га, Стари. Не сме се тако с децом - кори ме.
-Добро, госпођице Елис, послушаћу вас. Плашим се за његов одгој.
-Ти би њега брзо упропастио. Одваише се мек. Ми Ирци кажемо - као зечји реп.
-Госпођице, реците на рецепцији да позову господина Свизија. Нека дође вечерас до мене.
Свизи ће позвати Џорџа Шерфа да сутра направим експеримент за који је заинтересован. Али не знам хоћу ли моћи да одем до канцеларије. Осећам оштар бол у грудима. То мора проћи до сутра. Свизи мора поново да оде у Министарство рата због далеких снажних зракова којима желим да заштитим Америку од немачких и јапанских агресора.
Моји зраци топе авионе и друге летилице. За три месеца могу да опашем Америку заштитним појасом потпуне безбедности. Таквим заштитним оружјем у будућности моћи ће да се обезбеде од агресора сви народи, особито би то било важно за мале народе. Нико никога више неће моћи да напада и осваја. Људи ће најзад бити ПРИСИЉЕНИ да живе у
миру једни поред других. Људској агресивности доћи ће крај. Човекова стечена припода почеће да се мења и да даје потпуно друкчије резултате од досадашњих.
Братио се Кериген.
-Господине, вратио сам се. Морам вам рећи да сам безуспешно трагао за адресом који сте ми дали. Прво, тај крај града сада се зове Западни Бродвеј и тамо нико не зна за господина Семјуела Клеменса. Никад чули, кажу ми.
-Ах, Керигену, па ти не знаш да је господин Клеменс чувени писац Марк Твен, а за њега сви знају. Брати се назад и поново тражи.
-Добро, господине, братићу се, али ми је за то потребно да попијем још један чај с колачем.
-Узми...
Кериген оде. Елис га није пресрела.
Оштар бол пробија ме до кичме. Ако Министарство рата прихвати мој изум, Америка ће практично бити недодирљива за све аграсоре садашње и будуће. Нека у њој влада вечни мир и нека њиме понуди васцели свет.
-Стари, ти данас ништа ниси јео?
-Нисам. Нешто сам изгубио апетит.
Приђе ми и на онај свој ирски начин се подбочи о кукове и рече претећи:
-Чуј, ако станем да те кљукам, бићеш дебео ко гусан за Ускрс.
Волим њене грубости, привидне. Осећам како њено срце топло куца за све људе.
-А маломе си опет дао,а? Е, е, Стари, Стари, ти се бандоглав!
-Ту реч је и моја мајка умела да употреби против мене.
-Па, наравно, знала је жена с ким има посла. Али, знаш, са мном нећеш тако лако изићи на крај, да знаш! Управо сам се намерачила
да те притерам уза зид. Нећеш ти мени брдати и , ту , изигравати гладнога! Ниси ваљда одлучио да се посветиш? Још би само то требало, па би овај зимски ветар у тебе свирао као у тамбуру.
-После ових претњи, ја, госпођице, морам добро размислити да ли и даље да вас заджим за собарицу, или ћу да затражим од управе хотела да вас преместе у друге собе.
-Само покушај! Не знам ко би горе прошао, ти или та што би дошла после мене!
Запева неку сетну ирску мелодију. Слушам: хучи песма дубока и непрозирна, тачна и једноставна, као бела пена дна хрбату таласа северних мора.
Опет се братио Кериген. Чују се његове цокуле, бакти као млади телац.
-Ух, што је напољу гадно - говори Елиси. - Црево се смрзло у мени... Господине, опет ништа!... Био сам тамо и људи који све добро знају, кажу ми: Бре, мали, Марк Твен је умро пре 30 година, а на адреси који су ти дали некада је била лабораторија Николе Тесле. Беле, тај ко те је послао није при... опростите.
Стави ми коверат на кревет.
-Чуј, дечко, био је овде јуче, седео је на оној столици поред прозора, разговарали смо читав сат, хранио је голубове, читао ми је Том Сојер, жалио се да има финансијских тешкоћа! Схватио сам да му је потребна моја помоћ. У коверти се налази 25 долара, тек да преживи док му на рачун не пристигне неки хонорар.
Он тај новац мора добити данас. Сместа се брати и пронађи га како знаш!
Кериген се повуче поново узимајући коверат. Видео сам да је у недоумици како да поступи. Пришао је Елиси, али нисам чуо шта су говорили. Онда се Елис појави над постељом.
-Стари, биће да је дечко у праву. И ја овако проста знам да је Марк Твен умро пре него сам се ја родила. Немој, бре, да помисле да си побудалио.
Био сам дубоко несрећан што ми је Елис разбила илузије.
-Стари, теби изгледа нешто дебело није у реду? Да позовем лекара?
-Не треба.
Она се наднес над постељом.
-Одапећеш, бог те видео без везе...
-Елис, нећу. Хоћу данас да разговарамо, онако пријатељски и натенане, јер нисам ни за какав посао. Хоћеш ли?
-Још питаш! Знаш да сам ја причалица. А о чему ћемо?
-О чему год желиш. Што нам падне на ум.
-Дивно! Само да још оперем чаше, па ћу сести ту поред тебе.

Госпођице Елис...
Лице госпошђице Елис се наднесе, исто као Миличино.
-Нећете никоме рећи за веш?
Елис спусти руку на моје суве коске на покривачу.
-Не, Стари.
-Знате, не бих хтео да то икога побреди. Особито не оне у мојој домовини.
-Где је твоја домовина, Стари? Зар није овде?
-Јесте и овде. Али сам рођен у Лици. Знате ли где је Лика?
-Никада чула!
-То вам је крај где се богу одрешила врећа с камењем па му се све на том месту просуло.
-Дуговит си, Стари, као и увек. Сваког јутра ме дочекаш нечим што ме расположи.
-Знате ли зашто то чиним?
-Не знам.
-Морам вам то рећи пре него умрем. Да знате.Рећи ћу вам нешто што никоме нисам рекао.
-Веома ћу вити почаствована.
Застала је, срце јој јаче закуца.
-Веома ме подсећате на једну моју земљакињу. Елис приђе кревету да изблиза чује исповест којој се није надала;
веома је радознала. Има тако паметан поглед да ми се чини да ме та Иркиња по оцу а Италијанка по мајци прониче до у саму срж.
Моје изуме, почасти и признања она цени на наки свој начин. Она каже: Јесте, Стари, ти си одиста велики човек, ја не знам за већега, много си на с задужио али не мислим да си због тога срећан, нити да смо ми. Није ли тачно да су по тим твојим струјама измислили електричну столицу којом сада убијају злочинце? Зар то није жалосно? И слични њени разговори са мном.
-Ко је та госпођица? Како се зове?
-Милица. Молим вас да запамтите то име. Запишите га негде. Да не умре са мном. Ви ћете ми то учинити.
-Запамтила сам. Ја сам паметна, иако се на први поглед не би рекло.
-Да, Елис, веома сте паметни. Штета је што ништа нисте учили. Ни Милица није учила.
-Кажи ми нешто више о њој.
-Била је висока и витка, и имала је паметне оче.
-Зар је то све?!
-Више не знам. Разговарали смо у неком друштву можда пола сата. Ја сам ћутао и слушао је. Мислим да сам за то бреме проживео цео свој живот који припада жени. Био сам у стању неког божанског усхићења. На њеном лицу, из њених покрета и гласа пут мене је грлила сва женска лепота света. Нешто неописиво, Елис. Њен смех изазивао је у мени неке чудне струје у којима је било садржано све што ћу касније изумити.
-Да ли си је икдада касније видео?
-Не. Када сам први пут долазио у завичај из Америке, надао сам се да ћу је срести, али нисам. Сестра Марица, која је једина нешто знала, рекла ми је да се удала, али да није срећна. Мене је то покосило. Не знам што бе бих дао да сам о њој чуо да је срећна.
Елис је ћутала сетног лица.
-Знаш ли да ли те је икада споменула, да ли је некоме нешто рекла о теби?
-Јесте. Распитивала се о мени код мајке. А примио сам и један њен поздрав преко рођака.
-И то је све?
-Остало је маштарија. Пуста, свакодневна...
-И никада неку другу жену ниси волео?
-Многе сам овожавао.
-А било их је које су тебе хтеле?
-Било је.
-Много?
-Нисам обраћао пажњу на то. Није било времена. Увек сам имао превише послова.
Поново ми додирну руку.
-О, Стари, колико смо слични! Мушкарац кога волим има дивно чело и орловски нос, а глас му је сличан грмљавини. Мало личи на тебе, само што је млађи једно шездесет година. Не знам му чак ни име. Могла бих само да га препознам. Ја сам у још глупљој ситуацији!
Али он ме је шчепао за цео живот, као и тебе та Милица... Ето, зар није чудно: једна собарица и један Тесла имају исту судбину... На другој страни, пак, исти си као мој отац, који је као и ти учинио толика добра дела а умро је у беди, како ћеш, како видим, и ти... Живот би био диван да тако често није гомила гована која се морају појести...
-Мудри сте, Елис. Све је како сте рекли. Али људи засада ништа боље нису измислили.
-И не може се ништа боље измислити!
-И ту сте у праву. Ако би се било шта суштински изменило, више не бисмо вили људи већ нека друга бића.
-Рецимо, смрт?
-Рецимо смрт. Сви желе да се она некако замени за вечно трајање. А коко би тек тада било!
-Ја бих пошандрцала један дан након тога сазнања.
-А шта друго крупније може да се промени? Одиста ништа.
-Ето, ти си баш велике ствари измислио. Па, шта? Људи су и даље несрећни, и шта ти вреди сав тај твој псећи живот?... Слушала сам од других како су те тровали подлостима, покрадали ти изуме, и тако то. Све учена и паметна господа! Шта онда остаје нама бедницима? Хоћу рећи, Стари, ни знање не доноси срећу; ни врлине!
-Када бих се сложио с вама, морао бих цео свој рад довести у питање.
-Нисам то хтела да кажем. Ипак си ти много помогао, али само на један начин.
Елис спрема сто са папирима. Гледа их. На једној фасцикли пише: ПОСЛЕДЊА ИЗРАЧУНАВАЊА. Она то једва прочита сричући, полугласно.
-Ни данас ниси устајао?
-Нисам.
-Бринеш ме. Не личиш ми некога ко ће живети 150 година, како тврдиш. Само што ниси отегнуо папке.
-Ово је пролазна криза.
-Твоју рачуницу побркао је онај ђавољи аутомобил.
-Елис, да ли је дечко данас хранио голубове?
-Ти голубови су ти и дошли главе.
-Нису они криви. Није крив ни тај човек.
Елис наднесе очи над постељу и рече строго:
-Само си ти крив, здамупитеринама!... Како си ти уопште догурао такав до ових година, питам се?! Нервира ме та твоја доброта! Ако се та лудост може тако назвати. Много ти је зла нанела.
-Није, Елис.
-Ма шта није! Кењао си нам ту неке губарије, а они су те искориштавали као будалу! Колико си само опростио оном трулом богаташу Вестингхаусу? Кажи колико?
-Милион долара.
Она се пренерази.
-Аооооо, бог те шишно! Толико?!... Чуј, Стари, па ти си одиста ударен!... Чуј, милион долара поклонити једноме од најбогатијих људи Америке!... Па, чуј, зар се поред тебе није нашао нико да ти каже: бре, глупаче, шта чиниш!
-Мени је више било стало до онога што ће моја струја донети човечанству. Не разумете?
-Шта ту има да се разуме. Тебе је једноставно трабало ставити под надзор као малолетно дериште. Слушала сам како ти никада ниси знао са новцима.
-Тај човек ми је помогао када ми је било најтеже.
-А онда си му се одужио брдом долара!
-Тако се ради код нас у Лици.
-Та твоја Лика никада неће бити Америка. Овде се не поклања ни један цент. Мени нико ништа није поклонио, ни колико је црно испод нокта.
-То је жалсно, Елис.
-А, је ли, да ли ти се тај икада реванширао?
Чекала је подужи одговор.
-Није. Али то није било важно. Он је врло заслужан за Америку.
-Знала сам. Еј, Стари мој, Стари! Треба тебе преко колена, па сто по туру. Али сад не вреди. Прошло је све... Али, знаш, кад те гледам овако немоћног, напуштеног и бедног, дође ми да заридам до небеса!... Бем им сунце жарко свима!... Толико си дао, а они, пизде једне, оставили те да умреш овако!
Нису ме сви оставили. Влада моје земље ми шаље редовну помоћ.
-Видим, и они су се претргли. Каква је то помоћ кад залажеш личне ствари?
-То је сиромашна земља, а сада је и рат.
-А зашто сада не потражиш оно своје од Вестингхауса? Он је сада богат и пребогат.
-Никола Тесла неће ни од кога тражити помоћ- Гледала је жалосно.
-Волим што си такав, али, видиш ли, да си догурао до пуког сиромаха. Куку теби!
-Није ми куку. Чим оздравим, продаћу неке своје нове изуме.
-Шта си то опет изумио?
Сива завеса се намаче између мене и ње. Не видим је,али чујем како понавља питање и како јој говорим како некоме ко се у то разуме:
-И сад, док разговарам с вама, Елис, непрекидно ми је у памети пренос снаге да даљину вез жица. Та идеја ме даноноћно окупира има већ 60 година. Знате, ради се о открићу које би људима широм света донело неслућено благостање. Тим мојим изумом затворио би се круг свих мојих изума. Многи, међутим, мисле да је та идеја немогућа. Велика већина научника не верује да се тако шта може остварити. Пренети енергију без жица на неограничену даљину, са свакога на свако место на земаљској кугли, па и на друга небска тела, то им се
чини фантастичним. Али, то није фантастика. Ја сам извршио опите такве врсте... Не треба се плашити замисли о даљинама. Нестрпљивом и журном путнику који броји поштанске сахате и километре Земља може изгледати врло велика; али најсрећнијим људима, асатрономима, који посматрају небеса и мере Земљу својим мерилима, њима је Земља веома мала, само грудвица, али са свим законостима и појавама које бисмо могли наћи у вило ком делу свемира. Свуда је Струја свуда електрични полови, микро и макро електрични набоји. Све функционише као савршено складна целина којим, од светла до гравитације,
све се простире несхватљивом брзином, али се простире и то ничим није могуће спречити. Односно и то ће се једанпуд моћи, али тада ће човек почети да ствара нови Универзум, и да преправља постојећи по својој вољи... Пратите ли ме?
-Пратим, али ништа не разумем. Али те молим да говориш. Волим да те слушам.
-Ви сте једна тако благодана и паметна особа. Сами Бог ми вас је ослао.
-Остави то, већ причај.
-Можда већ на пролеће наставим са градњом једне велике радио-станице попут оне у Ворденклифу.Помоћу ње бисмо могли видети било који предео на Земљи, који год желимо, без ичијег одређивања и уплитања у наше жеље. Рецимо, ви и ја богли бисмо на једној светло стакленој плочи, која може бити од неколико центиметара до неколико десетина, увек имати једно друго, да се стално глдеамо ако желимо и да чујемо шта говоримо, да поручујемо људима који су он дас веома далеко наше намере и жеље, и да их примамо од њих. С таквим изумом осећали бисмо се као једно огромна породица. Пали би сви зидови којима смо сада одвојени једни од других. Уве бисмо знали шта ко ради, шта жели и не жели... Када тај изум угледа света, ви ћете моћжи помоћу њега да потражите
вашег драгог са гласом који личи на грмљавину, да ступите с њим у контакт и одржавате везу по својој и његовој жељи. Моћи ћете да га чујете и видите у свако доба дана и ноћи. И он вас исто. Никада нећете морати бити одвојени, да не знате једно за друго.
-Стари, да ли ти мене зезаш или говориш озбиљно?
-Озбиљно.
-Чуј, кад би ти то мени смислио, ја бих ти сад ноге изљубила! Али мени то изгледа више будаласто него могуће... Чуј, шта ми прича! Ма, да ти, Стари, ниси пошандрцао? Или се са мном лаковерном шалиш?
-Надам се да нисам пошандрцао. Мој мозак још савршено ради. Имам у глави готове планове тога изума. Јуче сам израчунао последња израчунавања, и све се саже. Још само да устанем на ноге лагане!
-Говориш озбиљно, ја не могу да ти не верујем. Али то је као у бајкама!
-Нисам вам још рекао све.
-Шта још, обогу? Немој да се згранем сасвим!
-Примајте све као лепу бајку, ако вам је тако боље... Не само да ћете вашег драгог моћи да видите и чујете кад год пожелите, већ ћете моћи да знате шта мисли и осећа. Моћи ћете као кроз отворена врата да уђете у његов мисаони и душевни живот, ако вам, наравно, он то дозволи, ако притисне дугме на свом малом уређају преко кога сте у додиру.
-А ако не притисне?
-Онда ништа.
-Ах!... Он можда неће хтети.
-То је његово право, зар не? Нико нема право да завирује у наш живот ако ми то не желимо, и зато ја немам право да измислим такву противприродну ствар. Знате, ми научници морамо да водимо рачна и о томе да наши изуми буду у складу са нашим моралом. Та наша обавеза често се изневери од оних који на нашим изумима желе да зараде новац и остваре своје циљеве, као што је владање људима, рат и слично. Наука је, на жалост, незаштићена од таквих злоупотреба, те се лако може десити да човечанство плати главом оно што су његови најбољи умови измисили.
-Па, добро, кажи ми како ти ти смишљаш такве ствари? Ја то никада не бих могла. Никада ми ништа пало на ум није да смислим.
-То је зато што се тиме не бавите. Мозак се мора усмеравати и извежбавати у свему, и онда се могу чуд апостићи ако вам је ум по природи квалитетан. Ја сам од раног детињства муштрао свој ум и совју вољу.
-Тај твој изум, Стари, проклеће лажови и варалице, јер ће им с њиме одзвонити.
-Биће, виће мало притешњени, али се неће моћи искоренити све док у друштву буду постојали услови за лаж и превару. Али зато неће бити неизлечиво болесних људи. Можда уопте неће бити болесних.
-Како и то, Стари?!
-Тако што ће се преко једног сличног апарата, који неће бити већи од дугмета на кошуљи, моћи путем електромагнетних промена у организму, пратити наше здравствено стање. Са тим апаратом ће бити повезан један други који ће уврђивати шта треба учинити да би се појава болести одмах сузбила.
Њене зенице се раширише.
-Запалио си ме скроз.
-Волим што сте тако радознали. Дајте чашу воде, молим ва.
-Хоће ли чашу сока који сам ја правила?
-Радо бих попио чашу сока који сте ви правили. Од чега је?
-Од цвета зове.
-Моја мајка је правла тај сок. Веома сам га волео. Мислим да га је она измислила у том крају. Она је доста тога измислила, знате.
-Видим да си од ђаволске лозе.
Принесе ми чашу, подиже ми јастук и поправи на њему мреске; гледа ме нежно као да ми је мајка. Запахну ме мирис ливада у Смиљану. Пролеће је, врдо изнад куће помамно гори цветом трава и зуком пчела; чактар на овну ко сат повремено куцне у небо, такне у Време Земље као мирисни ветрић у крошњу процвале крушке пред кућом; чованица у белој марами и кикљи уплиће звезде у прслук који некоме плете; мајка зове да попијем чашу сока од зовиног цвета; мрави прелазе поток преко врвна са мрвицама хлеба које им просипам водећи их на тај начин у двориште.
-Из Ирске је. Моја бака га је измислила за Ирце.
-Па и ти си онда од ђавоље лозе.
Јесам, Деда Ирац био је видовњак. Предвиђао је догађаје, земљотресе, невреме, болести, ратове...
-Видите, људи обично не верују људима са таквим способностима, мислећи да је све то некакво подваљивање, а ја у ту појаву верујем. Такви људи су само изузетно осетљиви сензори, хватачи разних емисија кјоима је испуњен свеукупни простор. Те емисије могу бити електричне природе, али и нама још непознати извори... Тек смо учинили прве кјораке у открвању природе. Чуда нас тек чекају. Једнога дана ћемо умети и научно да објаснимо као то неки људи умеју да предвиде вудућности; како успостављају мисаони контакт са осовама које су он њих далеко вие хиљада километара. Ја сам на путу да о откријем.
-Шта то?
Како се могу пренети мисли и наша животна енергија на даљину.
-Мисли нису ствар да се могу преносити.
-Можда нисам нашао добар израз. Ако већ нисам нашао добру реч, да покушам да вам објасним. То откриће тицаће се наше нове способности да редајемо и примамо мисли, интерлектуалну и биолошку енергију једни другима, да их шаљемо на даљину, као и на близину, свеједно.Сада то чинимо несвесно и сам малом снагом, и само неки људи, они који телепатски реагују. Такав је био и ваш деда. А ја хоћу да ту способност развијем код свих људи који то буду желели.
Горели су јој образи и блистале очи.
-И мени самоме је ово што ћу вам рећи нова мисао. Можда је и последња, јер осећам да ћу за два дана умрети. Могу вам рећи тачно час. Мој ум се напреже пре него се угаси да се ослободи оне јаке напетости коју нисмо у стању да отклонимо све док нас нека важна ствар окупира. Кад кажем ум, ја не мислим само на онај орган који је код људи смештен у лобањи, већ на цео организам, јер цео наш организам мисли, сваки његов део, свака ћелија. Свака ћелија нашег организма излучује информације које су упућене свим другим ћелијама, као што све те друге упућују своје информације њој. Можете ли замислити тај систем информација у коме учествује више милијарди учесника? Каква мрежа функција! То је један бескрајно сложен информациони језик нама непознате
интелигенције. Oткривање тога језика откриће нам суштину живота. Мозак је само сабирни центар за оно што у спознајном смислу треба да уради он сам. Оно што он произвене, мислим на мишљење, производ је узајамног дејства материје и енергије.
-Да ли је то Бог тако удесио? Да ли он стоји иза свег тог чуда?
-Нешто стоји. Свакако не оно што ми обично мислимо да је Бог. Можда тог Бога треба схватити као Струју.
-Ви све на струју!
-Дабоме. Сигуран сам да је струја ако не једнини а оно један од важнијих видова транспорта енергије у свим формама времена и простора.
Елис је ћутала. Хотелска соба на 33. спрату >>Њујоркераѕѕ засута позним љубичастим светлом. Испод је стењао уморни и нервозни град.
-Ви треба да идете кући, дуго сте се задржали. Вашој мајци сте потребни.
-Нисам јој више потребна.
-Елис?!
-Сахранила сам је пре две недеље.
-О, веома ми вас је жао. Знам колико патите... Смирила се, јадница...
Елис је тихо јецала и шмрцала.
-Онда останите уз мене ако вам није досадно и ако немате пријатније место.
-Најлепше ми је са вама.
-Хвала вам. Дирнули сте ме.
-Могла је још да живи...
-Многи људи прерано умру.
Елис крајичком кецеље обриса неколико труна прашине са ноћног ормариће.
-Зашто ништа не једеш? Јесли ли одиста решио да умреш?
-Ноћас ће ме посетити ОНА.
-Опет Она?
Елис доби израз љубоморне жене.
-Да неће да те води ТАМО?
-Да, да ме води.
-И решио си да идеш?
Бела је бледа. Доња усна јој је подрхтавала. Личила је на моје темпераментне Личанке.
-То није ствар мога хтења.
Она зацвиле као куче коме су сломили ногу:
-Како се ОНА заве, та...?
-Зашто сте увек зли када је о њој реч?
-Зла је ОНА, а ја само настојим да те заштитим од ЊЕНЕ пакости.
-Али, ОНА је нестварна.
-Ама, коме причаш! Како је оно зовеш?
Накашљах се.
-ОНОСТРАНА.
Господе, какво име! Седела је на ниском кинеском табурету обложеном ишараном кожом.
-Иди! Ђаво вас однео обоје! Шта се ја ту толико трцам.
-Елис, ОНА ми је више пута спасила живот у детињству. Десет пута сам се давио у реци, готово су ме скували у котлу; за длаку сам побегао подивљалим псима;
био сам закован, смрзнут и изгубљен; устрашено сам стајао пред дивљим вепровима чекајући да ме раскину; прележао сам три опаке болести, кугу и колеру, и нису ми
могле ништа. Немогуће је да ми се све то дешавало случајно. Уосталом, поуздано знам да је ОНА мој пратилац; да је увек иза мене, невидљива, бестелесна, као СИВА СПИРАЛНА МАГЛИНА, али делатна и свемоћна... Толико пута сам желео да је видим, али чим бих се окренуо, ње би нестало. Први пут видео сам је у шуми изнад куће у Смиљану; замакла је у увалу пре него сам је ослови. Та жена
ми се једне ноћи јавила у сну. Такла ме за рама. Отворио сам очи и видео неодређено исто оно лице које ми се на трен приказало у шуми. Ја сам ОНОСТРАНА, не плаши ме се, рекла је. Гледао сам је као што бих гледао мајку, с поверењем и присно; никаквих знакова да ми се привиђа није било. Кажи како се зовеш да те могу призвати када ми затребаш? упитах је. Не треба да знаш. Није добро да ти кажем - рече ОНА. Кажи ми онда хоћеш ли ми помагати целога живота? - упитах је.
Да, мени си ти ДОДЕЉЕН - рече ОНА. Ко ме је ДОДЕЛИО теби? - упитах. Једна моћна сила коју ћеш упознати када порастеш - одговори ОНА. Има ли још дечака који су као ја под заштитом те силе? - упитах. Има још три у целом свету. Ви никако не смете умрети док не урадите оон што вам је намењено рече и нестаде је... На њеном месту оста празан простор. Пружих руку у том правцу - ништа! Био сам веома узбуђен. Дознао сам тада нешто тако ваћно о себи. Неке неизвесности које су ме мучиле
ишчезоше с њеним нестанком, али се друге надвише. Каква је то сила у чијој сам власти, потао сам се током целог живота. Шта ми је ДОДЕЉЕНО, шта ћу то вити и чинити? Увек сам знао, и нисам знао, да је то оно ОНОСТРАНО, оличено у њеном лику.
-Ево имаш једно писмо, нашла сам га исод врата.
-Отворите га и прочитајте.
Елис неспретно отвори коверат и стаде да чита:
>>Господине Тесла, Ваша теорија о космичким зрацима, коју сте смело изнели има томе више од 20 година, ових дана је доживела експерименталну потврду у радовима Артура Н. Компотона и Роберта А. Миликана. Сећам се како су Вашу теорију о космичким зрацима, када сте је изнели, научници одбили као фантазмогеричну тлапњу једног остарелог истраживача. Тамо где сте Ви на основу чистог размишљења и дубоког понирања у утробу природе могли и без експериментарећи: овде се крије зец, осталој светсккој науци, која Вам није поверовала, требало је 20година да га појури
отуда. Та профитерска Америка није Вам прискочила у помоћ да Вам омогући да и ову величанствену идеју операционализујете. Пуних 30 година она Вас је кињила сиромаштвом и тако нанела једну од најтежих штета, право чедоморство, светске науке чији сте Ви челни и далеко најзначајнији истраживачки ум 60 година! Човечанство је огромно изгубило, његов ход у ново доба је трагично успорен и скрајнут на путић којим се тапка слепачки уместо да се корача у чизмама од седам миља, како би корачали да су Вам богаташи одрешили кесу.
Тренутак је да се каже и остало што је друга наука, далеко пре Вас открила јер никада није могла да држи корак са Вама, немајући ни инвенцију ни научнике смелости Ваше.
Данас се сматра да је В.Р. Зворикин развио електронски микроскоп (1939), а слава за тај изум заправо припада Вама, јер Ваш опис ефекта који сте постигли помоћу лампе са угљеним дугметом, када сте употребили изузетно висок вакуум - то је без икакве измене оно што се данас назива електронским микроскопом с повећањем од милион пута. Још један ефекат које је произвела Ваша лама с угљеним дугметом данс слови као откриће других. То је ефекат произашао из ефекта резонанције, којиј се може сматрати претходником разбијача атома, циклотроном који је Ернест Орланд Лоренс открио тек 1939. године!
Ви сте први још деведесетих година у Вашој чудесној лампи разбијали атомско језгро угља. Друго, да није 1939. године тај Лоренс располагао Вашим калемом од 5,000.000 волти, који је једино могао да обезбеди неопходну снагу, машине за цепање атома нкада не би функционисале, што значи да не би било никакве атомске физике ко зна колико веремена још. Не би било Пјера и Марије Кири, ни Анри Бекерела, Ни Роберта Миликана, ни Артура Миликана, који су сви на Вашем генију засновали свој рад и добили нобелове награде. Колико знам, само је један научни великан, Џ. А. Флеминг могао да схвати Ваш гигантски ум пишући Вам:
>Најсрдачније Вам честитам на Вашем великом успеху... После овога нико не може да порекне Ваше квалификације за чаробњака првог реда, на пример Реда племенског мача.<
У својој научној , невероватној јурњави од идеје до идеје, које су се просипале из Ваше главе као кише из облика, од изума до изума, Ви нисте стизали да патентирате ни половину својих изума, већ су тако озишли у заједничко добро. Тако је завршио и Ваш електрични сат, који је настао на бази ингениозног једноцилиндричног мотора без вентила који је покретао компримирани ваздух или пара. Вез тог вашег изума не би било могуће мерити тачно астрономско време, па према томе ни изводити многе теорије у области струја и атомске физике.
Joш 1890. године обзнанили сте терапеутску вредност дубинског агревања људског тела високофреквентним струјама, што је касније било познато као дијатермија, из чега ће се развити огромно поље драгоцене медицинске технологије без које бисмо немоћно и масовно умирали на хиљаде свакога дана. ваше откриће друге ће приписивати севи, наравно, уновчити оно што Ви нисте стизали и зашта нисте марили. Вас никада нису разумели до краја, а чинили сте све да Вас схвате. зато сте говорили оним једноставним песничким језиком којим се фовори деци да бисте им нешто боље објаснили. Тако Ви у једном тренутку, пред новим открићем, кажете у једном предавању: >Сада ћу вам створити ватру која не троши материјал, па чак ни хемијску реакцију (ТАДА СТЕ ДОДИРИВАЛИ ФИЗИКУ ПЛАЗМЕ!).<
Ко би то још тако једноставно рекао?! Морали сте се тиме служити не само зато што сте вили и поснички геније већ и зато сте и тај научни свет морали некако увести у области где јоп ни језички терними за нове појмове које сте стварали нису вили познати. Па шта ћете онда него све свести на: и деци је јасно...
Сећам се сцене на Светској изложби у Чикагу 1893. године када сте били ослешљени запрепашћујућим светлима цеви напуњених гасом, од којих су неке били фосфоресцентене и за које сте користили уранијумско стакло. Како смо у то престрашено вленули питајући се у својој пометености: да ли је све ово могуће, или нас овај човек сличан роди опсењује! Ви сто своје открић, данашње флуоресцентно светло, никада нисте патентирали, а то су урадили други, али тек после 50 година. Ви сте то тада скромно и једноставно објаснили присутнима: >Ево једноставне стаклене цеви из које је ваздух истиснут делимично. Ухватићу је; довешћу своје тело у додир са жицом која проводи наизменичну струју високог напона, и цев у мојо руци ће заслепљујуће бљеснути. У који год положај да је ставим где год да је померим , докле год могу да досегнем, њено нежно,
угодно светло остаје несмањеног интензитете.< Тада је, сећам се , професор Браун, Едисонов агент, тај подли инжењерчић у служби не бољег истраживача, био присиљен да напусти Ваше предавање постиђен и злобан до немоћи.
Затим сте показали своју вежичну лампу, односно лампу за пражњење без електрода, која је могла да се помера свуда по соби и да и даље сабласно светлуца. То ваше откриће, никада патентирано, изучавају већ 80 година и једва да су сада нешто од тога патентирали (Д. Мекферлан Мур).
Када сте говорили о ефектима наизменичне струје високе волтаже и фреквенције, рекли сте никоме тада јасну синтагму: >ИСТИ НЕОДРЕЂЕНИ СВЕТ<, што ће много касније бити идентификовано као струја електрона. Ја сам тада, сасвим озбиљно Вам кажем, помислио: Овај није овдашњи!
Затим су Ваши дугачки прсти спретно изабрали други предмет: >Ово је сијалица из које је испумпан ваздух и која виси на само једној жици... Хватам је и платинско зрнце, монтирано у њој, доведено до живог усијања... А ово је једна друга сијалица, спојена само једном жицом, која је испуњена дивним бојама фосфоресцентног светла чим додирнем њено метално постоље...<. Људима који су били поносни на свој здрави разум било је најважније да се некако одупру Вашим опсенарским открићима, на чију практичну примену још чекамо.
Тада сте говорили и нешто за нас потпуно бесловесно: > Кроз многе километре проређеног ваздуха, усмереном енергијом од много стотина и хољада коњских снага, мотори и пумпе радиће на знатној раздаљини од стационарног извора. Нећемо имати потребу да на садашњи начин преносимо енергију. Нећемо имати потребу да уопште преносим енергију. Када мину многе генерације, наше машине ће покретати енергија коју можемо добити у сваком кутку Свемира... Идеја није нова, < рекли сте скромно, , налазимо је у очаравајућем миту о Антеју, који извлачи енергију из гла.. Само је пуко питање времена када ће човек успети да прикључи своје машине на сама кола природе...< Ваш чудесни пројекат, за који су Вам недостајали само долари, ни до данас није реализован. Нема још једног Тесле да понови највеће од свих открића...<<
-Елис, доста.
Елис престаде да чита.
Дуго је била тишина.
-Молим вас чашу воде.
-Имаш сиве очи и веома дугачке палчеве. На кога то, Стари?
-На мајку. Оне ми нису увек биле сиве. Рођен сам са црним очима, па су ми од рада посивеле.
-Код нас у Ирској сиротињи очи посиве од рада.
Елис ме је држала за руку, хладну као костур Јапода.
-Стари, јеси ли када размишљао о томекако ћеш нас оставити овако немоћне да се ковељамо каоко знамо без тебе?
-Нећу вас оставити веспомоћне. Размишљао сам о томе целог живота... Зато слушај, добро слушај, јер све мораш добро запамтити.
-Кунем се да ништа нећу заборавити!
-Када умрем, после моје смрти, доћи ће миђу вас човек који ће се звати исто као и ја. Познаћете га по томе што ће имати три ока; једно на темену, оно којим он види у све тајне; а у глави ће имати разум који сваку тајну одгонета. Тај трооки с мојим именом отвориће Тајна Врата нашег разума у који смо затворени и одвести човечанство у царство Свеопштег разума Универзума. То ће учинити тако што ће узети живу, сумпор и со, три суштинска елемента сваког алхемичара. Живу ће претворити у свест, сумпор у осећања а со у интелект. У процесу спајања тих елемената настаће четврти, кога она назива НИГРИДА, која настаје тек у трену када из овдашњег разума, који нам је дат за живот на овој планети, закорачимо у царство Свеопштег Разума Универзума, у његова психичка, магнетска и магијска дејства. НИГРИДА је, дакле, кључни елемент у том процесу. Њега ћете узалуд траћжити
на таблици Мендељејевих природних елемената, тамо га нема. Шта је дакле НИГРИДА? Синтеза свих природних елемената и још једна супстанца потпуно друкчија од свега што садрже материјални и нематеријални елементи. Назвао бих га есенцијом психичког и инте- лектуалног феномена у материјализованом виду. НИГРИДА личи на метал, по сјају и тврдоћи слична је дијаманту, али се понаша коа свако живо биће. Реагује час као биљка, час као човек, инсект или риба. На светлост, ватру, графит, истине, исток - реагује љубичастом светлошћу; на звук, бело , топлоту, електрицитет и дрво - у њој се појави дуга; на воду , зелено, запад, Месец и водоник - претвори се у облутак; на Универзум, ум, уметност - емитује ми-саону енергију тоталних могућности, или Свеопшти Разум Универзума. Када сам је приближио смрти - скакавцу којиј је умирао - нигрида је отворила тајна врата његовог разума и пропустила га на ону страну где нема смрти,
у царство Свеопштег Разума Универзума. На исти начин ће се то десити људском роду када Трооки дође међу вас да вас одведе са ових паћеничких воравишта у бесмртна и сретна.
Елис упита:
-Стари, јеси ли све урадио што си хтео?
-Многа моја открића остала су у мојо глави и на мојим папирима.
-Стари, ја ових дана треба да добијем неко наследство. Мислим да ће бити око 9000 долара. Моће ли ти то нешто значити у тим твојим плановима?
Нисам могао да јој изговорим, одао бих се.

19


Донеше ми вест да су усташе спалиле моју родну кућу у Смиљану и цркву где ми је отац служио
. Та зверска врста људи, данас тако распрострта широм Европе, чини нечувене злочине. Мој јуначки и поштен народ, само зато што је непокоран и слободарски, завршава под усташким камама и под ударцима маљева у логорима. Насрнули су да га униште, да сатру сваки траг његовог постојања на територијама које они називају хрватским.

18

Кенет Свизи: ...А тек како је тај човек радио! Испричаћу вам одмах малу епизоду. Сећам се као да је јуче било. Спавао сам у свом стану као заклан. три сата је после поноћи. Одједном ме буди телефон. Кроз сан чујем његов глас: Свизи, како си, шта радиш? Слушај, молим те, шта ти мислиш о... Био је то један од многих разговора у којима ја уошште нисам стизао да учествујем.
Говорио је час нервозно, час испрекидано, час страсно, одушевљено. Нешто је прорачунавао, испитивао, супротстављао разне тезе, коментарисао, и кад му се учинило да је дошао до решења за којим је трагао, нагло је затворио телефон. Трајало је то пола часа. Ја сам, нарабно, само слушао. Њему, очигледно , није био потребан мој одговор. Требало му је да некоме каће докле је дошао ,да речју искаже оно што је његов визионарски дух сагледао, да на неки начин горумулише мисли које су га у те ситне сате спопале. И чинио је то спонтано - на свој начин. Ноћ или дан - за њега није било разлике. Тесла је 365 дана у години живео у своме свету, у том фантастичном споју поетске маште и научног стварања.

Наши сусрети су у јендом периоду били чести. Бојао сам се да не сметам његовом раду, те сам се понекад извињавао што сметам, на шта је он једном приликом рекао: Не сметаш ми. У мени има два духа: један што разговара, а један што се бави проблемом који сам му задао. Ја кроз разговор гледам као кроз стакло. Док смо вечерас о свему и свачему разговарали, ја сам решио успут једно доста тешко питање на проблему којим се бавим.
Седим с њим за столом очекујући да полуга хотела донесе наручена јела, а он на чистом белом чаршаву хитро црта дијаграме, проверава неке тезе, уписује бројке и не обраћа пажњу ни на кога, баш као да је у лабораторији а не у хотелу. Или - сећам се добро - нагло прекине разговор и, молећи да га извиним, вели: Морам хитно да се нашем с једним познаником. Треба да наставимо дискусијоу о могућности интерпланетарних комуникација.

Да, кад смо већ при томе, хтео бих да кажем своје мишљење о томе зашто је Тесла у овом практичном свету покаткад личио на непрактичног маштара чији су џепови често празни. Едисон, на пример, а с њиме и многи други научници, често су се везали за моћне финансијске групе, настојали да своје радове одмах претворе у материјалне вредности од којих ће имати непосредне користи. Они су имали своје друштво, и тада се, као и данас уосталом, тачно знало ко куда припада на лествици друштвеене моћи. Тесла није припадао том друштву. Он је целим својим бићем припадао генију који је природа у њему саздала. Сагоревао је у огњу неуморног стварања, у пламену који се у њему није гасио. Било је , разуме се, људи који то нису могли да разумеју, који нису схватили да је тај занос део Теслиног бића и да он друкчији не може бити. Изгледао им је чудан због свог понашања, неки су у њему гледали занесењака све док га нису боље упознали.

Колико пута сам имао прилику да се уверим да Тесла гледа на новац само као на зло без кога се не може. Ако га је имао, па ма то били и милиони, одмах би и последњу пару улагао у лабораторије, куповао је оно што му је потребно да би могао да настави истраживања. Безброј пута смо заједно одлазили на ручак или вечеру негде у граду - али ми он никада није дозволио ни један цент да потрошим. А дешавало се да ни он нема ни пребијене паре. Обично би се у таквим случајевима извињавао говорећи да негде мора хитно да сврати и да га причекам. Знао сам да се изгубио да од некога позајми новац, али сам ћуто, јер бих га иначе увредио. Једном приликом му споменух да се спремам за пут у Европу, морао сам отићи неким послом. Почео је да ме одваћа: Зашто сад идеш? Како ће платити пут, знаш ли колико то стаје? Сачекај мало, још једну годину можда, биће бољих дана, зарадићу ја; ето, обећавам ти - идуће године имаћу милион, видећеш, платићу све трошкове. Био је апсолутни алтруист.

Имао је обичај да каже: новац? Шта ће ми то? Ја бих у њему уживао једино кад бих имао пуну собу тог папира па да га онда избацујем кроз прозор.
Имао је детиње срце, умео да буде нежан као мајка

1941

Седми април 1941. година. Хитлер је напао југославију. Слушам вести о разореном Београду и хиљадама мртвих.
Срби поново на удару германског експанзионизма.
Господе, зна ли мој народ и за какву другу судбину осим за страдање!
Сукоб са Хрватим увешће нас у братоубилачки рат. Немци и Италијани послужиће се старом девизом divide et impera. Срби се неће приклонити сили, знам то поуздано, и гинуће као у Првом светском рату. Њима је страдање судбински додељено.

Осамдесети рођендан

Осамдесети рођендан. Aпартман пун новинара. Очекују муњоносне изјаве о новим изумима. Даћу им изјаву о три нова.
- Прво: Привео сам крају изум који се тиче направе за међузвездану комуникацију и преношење енергије. Изум је револуционаран и оригиналан, потискује у засенак све друго што сам до сада на томе постигао. Очекујем да пред Француским институтом изнесем поутдан опоис направа
с подацима и прорачунима и да затражим награду Пјера Гузмана од сто хиљада франака за средства комуникације с другим световима. Сваршђена сам сигуран да ће ми она бити додељена. Новац, који ми у последњим деценијама огромно спутава рад, велики је подстицај, иако не одлучујући;
на за велику историјску част да се буде први који ће постићи ово члудо, ја бих био спреман да дам свој живот... Прећи ћете,. можда , па, стари , није тешко давати такве изјаве у осамдесетој години. Међутим, варате се, ја једва да сам превалио половину свог животног века! Смејали су се и примили сасвиом озбиљно ту моју изјаву.

Узбуђење је било велико. Сашаптавали су се, гласно коментарисали, распитивали се.
Пошто се узбуђење стишало, најавих други изум:
-Мој најважнији проналазак, господо, са практичне стране гледишта, јесте нови облик високонапонске цеви с апаратом за њено функционисање. Још 1896. године изнеао сам високонапонску цев без мете с којом сам успешно радио до напона од 4,000.000 волти. Касније сам успео да произведем далеко више напоне све до 18,000.000 волти, и онда сам се сустрео с непремостивим тешкоћама, које су ме увериле да је неопходно да измислим потпуно друкчији облик цеви ако бих успешно остварио неке своје идеје. Ово је било теже него што сам очекивао, не толико у конструкцији колико у руковању. Многе године сам се мучио, безгројне непроспавана ноћи пробдео, иако сам полако напредовао. Коначно,
потпуни успех. Произвео сам цев коју ће бити теђко даље усавршити. Она је савршено једноставна, не троши се, и може да се користи при било ком напону, без обзира на његову висину. Поднеће велике струје, трансформисати било коју количину енергијеу границама практичних потреба и омогућиће њену лаку контролу и регулисање. Очекујем резултате о којим а се раније није ни сањало.
Између осталог омогућиће производњу јефтиних замена за радијум у жељеним количинама, и биће, уопште, далеко ефикаснија у цепању атома и трансмутацији материје. Мешутим, она неће отворити пут према коришћењу атомске енергије, јер су ме моја истраживања увелила да она не постоји. Али, уколико би се показало да моја теза није тачна, моја цев би тај циљ савршено постизала. Господо, вест о овом изуму некако је пробила у јавност мимо моје воље,
о њој се већ дуже времена пише и нагађа. Морам да кажем да ме то чини нервозним јер се сада на мене врши притисак да дам пун опис ове цеви, што не могу да учиним јер сам преузео неке обавезе у вези са применом цеви за важне сврхе, те отуда нисам у могућности да сада објавим потпун нацрт. Но, чим се ослободим ових обавеза, даћу научним институтима технички опис ових цеви и апарата. Отуда вас молим да ни овога пута не инсистирате да вам кажем више него што сам вам рекао.

Веома добро сам се осећао. Као у млада времена када је све ишло како сам само могао пожелети. Подигао сам чашу и наздравио им. Узвратио је новинар >> Тајмса<<. А кад смо се мало поднапили, устао сам и сопштио им и трећу ствар:
-Трећи проналазак који желим да најавим тиче се нових метода и апарата за добијање бакуума који много пута превалилази резултате до сада постигнуте. Мислим да се може постићи билионити дио микрона. Оно што се може постићи помоћу ових вакуума, омогућиће производњу далеко јачих ефеката у електронским цевима. Морам овом приликом да вам кажем да се не слажем са недавно изнесеним идејама о електрону. Наиме, електрон, када напусти електроду крајње високог напона у веома високом вакууму, носи електростатички
набој много пута више него обично. Ово може зачудити неке од оних који мисле да честица има исто наелектрисање у цеви и вен ње на ваздуху. Извео сам дивни и поучни експеримент којим сам приказао да није тако, јер оног тренутка када честица доспе у атмосферу, постаје пламтећа збезда захваљујући пражњењу прекомерног набоја... Одмах да вам обде кажем да ми још није јасно што се наелектрисања електона тиче. Моћда ће ми бити потребне још многе године реада да ту ствар до краја одгонетнем. Ако и други научници потврде ово фракцијско наелектрисање, могло би то
да буде једно од најважнијих открића у физици нашег века. Мени у овом тренутку недостају инструменти за даља истраживања, али ја веома поуздано знам да ме моја КОСМИЧКА ИНТУИЦИЈА не вара, јер се то ни до сада никада није десило.

Потом се развио разговор. Један млади новинар је скептично упитао да ли је пројекат о интерпланетарној комуникацији потпуно развијен и може ли се он надати, с обзиром на своје годние, да ће и он поћи у Свемир на неки новинарски задатак.
-Што се мене тиче, могу вам гарантовати да ћете путовати том линијом ако вас на тај пут пошаље ваша редакција. Не бих могао да будем ништа сигурнији у то да сам способан да пошаљем енергију на 100км него што могу да будем сигуран у чињеницу да сам у стању да пошаљем енергију на 1000 000 км. Наравно, мислим на енергију различите врсте, која ће путовати кроз канал ужи од половине милионитог дела цантиметра. Проблем који ме још мучи је како да избегнем да том огромном енергијом на вршку игле не погодим неку гругу планету. Но, надам се да ће ми у томе помоћи астрономи...
-Какав би ефекат био кад би тај зрак погодио неку планету или други неки циљ? - питао је други новинар.
- Било би то разарање и испаравање матирије у огромној количини.
- Да ли бисмо тај процес могли да видимо и са Земље?
-Да, видели бисте га.
-Када би тамо, на небеском телу које сте погодили тим зраком, живели научници, та би о томе могли да мисле? - питао је трећи.
-Мислим да би помислили да се ради о некој њима непознатој врсти космичког зрачења - рекох.
Друштво се комешало, знао сам да ће бити још питања.
-Да ли је ваша електронска цев за цепање атома испитана, завршена?
-Изградио сам је, показао и користио. Наравно, као нуклеус. Проћи ће само мало времена пре него што је дам свету. Имам , господо, проблема са финансијама, али не желим да вам се жалим... Одувек су, на жалости, моји изуми били моја лична ствар, па нека тако и остане.
Разишли су се у веселом жагору. Имао сам осешање као да су ми деца која одлазе својим домовима.

15

1937.
Поноћ. Идем према градској библиотеци да нахраним голубове.
На тргу ретки пролазници и голубови по крововима чекају на мој долазак. Изненада иза угла видех жуте фарове аутомнобила и чух касно притиснуте кочнице. Браник жутог таксија одбаци ме на тротоар. Јак ударац у прса и ребра. Притрча неколико пролазника. Око мене настаде гужва.
-Брзо лекара!
Свест ми се поврати.
-Није ми потребан лекар. Превезите ме у хотел >>Њујоркер<<.
Док су ме уносили, осетих јак бол у пределу груди и ребара.
Људи који су ме донелик, одоше. Некако се домогох телефона и позвоних момку са рецепције:
-Узмите из мога капута фишек хране за птице. Једно јато чека на тргу пред Библиотеком а друго на тргу пред катедралом. Напојница вам је на столу.
Младић са рецепције одмах дође.
-Ви сте озбиљно повређени, требало би најпре да позовем лекара - рече.
Сам ћу се лечити - и дадох му знак да иде на трг.
...................................................................................
Неко је ипак позвао лекара. Над мојом постељом се наднесе једно од оних племенитих лица:
- Сломељена су вам три ребра и озбиљно нагњечен грудни кош.
- Па, то није ништа.
-Требало би да се лечите у болници, под сталним надзором лекара.
-Хвала вам. Ништа ми од тога није потребо, уверавам вас. Имао сам, знате, и већих тешкоћа, па сам их сам решавао.
Тихи човек спакова своју торбу и, пре него што оде, рече:
-Бојим се да неће бити добро како сте одлучили.
Осмехнух се у знак захвалности.



Не дижем се из кревета већ четири месеца. Добио сам упалу плућа. Стање се искомпликовало управо онако како ми је онај лекар рекао. Осећам да више нисам оно што сам био, и нити ћу, можда, бити. Моје тело више није способно за велике напоре.
Мој живот је, по свој прилици, прекраћен за многе године које су ми потребне да добршим свој посао на Земљи.

14

Гернсбах: Недавно сам се враћао у готел. Хладна и оштра ноћ, поледица по тротоарима. Ни таксији не возе. Испред мене иде неки човек очито жељан као и ја да се што пре домогне чврстог тла. Не обраћам на њега пажњу све док се не деси нешто готово невероватно. Оклизнуо се , ног е му полетеше у ваздух; свако други би треснуо о тротоар, а он направи салто и поново се дочека на ноге. Наставио је да хода као да се ништа није десило.

Тада погледах боље ту високу фигуру акробатске покретљивости и препознах га.
Неко ко је ишао испред мене на неколико корака, видећи што и ја, пожури да га сустигне и чух како га упита:
-Опростите, молим вас... Можете ли ми рећи колико имате година?
-Педесет девет - одговори. - Зашто ме то питате?
-Знате - рече тај - видо сам да то раде мачке, али никада човека у вашим годинама.

Удаљио се осврнувши се још неколико пута, питајући се, вероватно као и ја: Није ли му се причинило?