18

Кенет Свизи: ...А тек како је тај човек радио! Испричаћу вам одмах малу епизоду. Сећам се као да је јуче било. Спавао сам у свом стану као заклан. три сата је после поноћи. Одједном ме буди телефон. Кроз сан чујем његов глас: Свизи, како си, шта радиш? Слушај, молим те, шта ти мислиш о... Био је то један од многих разговора у којима ја уошште нисам стизао да учествујем.
Говорио је час нервозно, час испрекидано, час страсно, одушевљено. Нешто је прорачунавао, испитивао, супротстављао разне тезе, коментарисао, и кад му се учинило да је дошао до решења за којим је трагао, нагло је затворио телефон. Трајало је то пола часа. Ја сам, нарабно, само слушао. Њему, очигледно , није био потребан мој одговор. Требало му је да некоме каће докле је дошао ,да речју искаже оно што је његов визионарски дух сагледао, да на неки начин горумулише мисли које су га у те ситне сате спопале. И чинио је то спонтано - на свој начин. Ноћ или дан - за њега није било разлике. Тесла је 365 дана у години живео у своме свету, у том фантастичном споју поетске маште и научног стварања.

Наши сусрети су у јендом периоду били чести. Бојао сам се да не сметам његовом раду, те сам се понекад извињавао што сметам, на шта је он једном приликом рекао: Не сметаш ми. У мени има два духа: један што разговара, а један што се бави проблемом који сам му задао. Ја кроз разговор гледам као кроз стакло. Док смо вечерас о свему и свачему разговарали, ја сам решио успут једно доста тешко питање на проблему којим се бавим.
Седим с њим за столом очекујући да полуга хотела донесе наручена јела, а он на чистом белом чаршаву хитро црта дијаграме, проверава неке тезе, уписује бројке и не обраћа пажњу ни на кога, баш као да је у лабораторији а не у хотелу. Или - сећам се добро - нагло прекине разговор и, молећи да га извиним, вели: Морам хитно да се нашем с једним познаником. Треба да наставимо дискусијоу о могућности интерпланетарних комуникација.

Да, кад смо већ при томе, хтео бих да кажем своје мишљење о томе зашто је Тесла у овом практичном свету покаткад личио на непрактичног маштара чији су џепови често празни. Едисон, на пример, а с њиме и многи други научници, често су се везали за моћне финансијске групе, настојали да своје радове одмах претворе у материјалне вредности од којих ће имати непосредне користи. Они су имали своје друштво, и тада се, као и данас уосталом, тачно знало ко куда припада на лествици друштвеене моћи. Тесла није припадао том друштву. Он је целим својим бићем припадао генију који је природа у њему саздала. Сагоревао је у огњу неуморног стварања, у пламену који се у њему није гасио. Било је , разуме се, људи који то нису могли да разумеју, који нису схватили да је тај занос део Теслиног бића и да он друкчији не може бити. Изгледао им је чудан због свог понашања, неки су у њему гледали занесењака све док га нису боље упознали.

Колико пута сам имао прилику да се уверим да Тесла гледа на новац само као на зло без кога се не може. Ако га је имао, па ма то били и милиони, одмах би и последњу пару улагао у лабораторије, куповао је оно што му је потребно да би могао да настави истраживања. Безброј пута смо заједно одлазили на ручак или вечеру негде у граду - али ми он никада није дозволио ни један цент да потрошим. А дешавало се да ни он нема ни пребијене паре. Обично би се у таквим случајевима извињавао говорећи да негде мора хитно да сврати и да га причекам. Знао сам да се изгубио да од некога позајми новац, али сам ћуто, јер бих га иначе увредио. Једном приликом му споменух да се спремам за пут у Европу, морао сам отићи неким послом. Почео је да ме одваћа: Зашто сад идеш? Како ће платити пут, знаш ли колико то стаје? Сачекај мало, још једну годину можда, биће бољих дана, зарадићу ја; ето, обећавам ти - идуће године имаћу милион, видећеш, платићу све трошкове. Био је апсолутни алтруист.

Имао је обичај да каже: новац? Шта ће ми то? Ја бих у њему уживао једино кад бих имао пуну собу тог папира па да га онда избацујем кроз прозор.
Имао је детиње срце, умео да буде нежан као мајка