13

Септембар. 1914. година. Радим на изуму кна који ме подстакло оно што се дешава са аеричком морнарицом. У ратним извештајима стоји да немачке подморнице потапају готово милино тона савезничког бродовља месечно. Од априла ове године на удару немачких подморница су и наши бродов и. Не располажемо ефикасном одбраљном од њих. Једини ефикасан начин против њиховог страховитог разорног дејства било би - утврдити благовремено њихово кретање и открити их. На оружју такве врсте радио сам још 1900. године и описао начино како би се могло произвести. У >>Сенчурију<< сам тада писао: << Стационарни таласи значе нешто више од бежичне телеграфије, на било којој основи.

На пример, њиховим коришћењем можемо да по вољи произведемо, из одашиљачке станице, електрични ефекат на било ком посебном делу планете; можемо да одредимо релативни положај или курс покретног предмета, као што је лађа на мору, даљину коју она прелази, или пак њену брзину.<<

Ако можемо да пошаљемо концентрисани зрак који садржи струју мањих електричних набоја, који вибрирју огромном фреквенцијом, рецимо милино циклуса у секунди, и онда пресретнемо тај зрак, након што га је одбила подморница, на пример, и помоћу тог пресретнутог зрака осветлимо флоуресцентни екран (слично методамас рентгенским зрацима) на истом или другом броду, ссвеједно, онда ћемо решити наш проблем проналажења подморница.

Овај ће електрични зрак морати да има крајње малу осцилаторну дужину, и овде се појављује велики проблем, то јест,могућност производње довољно кратке таласне дужине и велике снате.
Зрак који претражује био би непрекидно емитован и ако би било могуће послати веома снажан импулс електричне енергије.

Али, како је господин Едисон, то >>старо гунђало<<, наименован за саветника морнаричког, то мој изум нема никакве изгледе да буде примљен. Он ће моју идеју одбацити као сањарију. Старом лисцу иде облилато на руку национална и бојна бирократија.