15

1937.
Поноћ. Идем према градској библиотеци да нахраним голубове.
На тргу ретки пролазници и голубови по крововима чекају на мој долазак. Изненада иза угла видех жуте фарове аутомнобила и чух касно притиснуте кочнице. Браник жутог таксија одбаци ме на тротоар. Јак ударац у прса и ребра. Притрча неколико пролазника. Око мене настаде гужва.
-Брзо лекара!
Свест ми се поврати.
-Није ми потребан лекар. Превезите ме у хотел >>Њујоркер<<.
Док су ме уносили, осетих јак бол у пределу груди и ребара.
Људи који су ме донелик, одоше. Некако се домогох телефона и позвоних момку са рецепције:
-Узмите из мога капута фишек хране за птице. Једно јато чека на тргу пред Библиотеком а друго на тргу пред катедралом. Напојница вам је на столу.
Младић са рецепције одмах дође.
-Ви сте озбиљно повређени, требало би најпре да позовем лекара - рече.
Сам ћу се лечити - и дадох му знак да иде на трг.
...................................................................................
Неко је ипак позвао лекара. Над мојом постељом се наднесе једно од оних племенитих лица:
- Сломељена су вам три ребра и озбиљно нагњечен грудни кош.
- Па, то није ништа.
-Требало би да се лечите у болници, под сталним надзором лекара.
-Хвала вам. Ништа ми од тога није потребо, уверавам вас. Имао сам, знате, и већих тешкоћа, па сам их сам решавао.
Тихи човек спакова своју торбу и, пре него што оде, рече:
-Бојим се да неће бити добро како сте одлучили.
Осмехнух се у знак захвалности.



Не дижем се из кревета већ четири месеца. Добио сам упалу плућа. Стање се искомпликовало управо онако како ми је онај лекар рекао. Осећам да више нисам оно што сам био, и нити ћу, можда, бити. Моје тело више није способно за велике напоре.
Мој живот је, по свој прилици, прекраћен за многе године које су ми потребне да добршим свој посао на Земљи.