5

Другог дана учинио сам посету министру просвете Андри Митровићу. Од њега смо отишли у аудијенцију код краља Александра.
Краљ Србије ме је примио веома срдачно. Његово Величанство се интересовало за мој рад и спремно је да ми у томе пружи помоћ уколико ми је потребна.
Захвалио сам му:
-Ваше Величанство, најрадије бих дишао да овде даље наставим своја истраћживања, али то, нажалост, није могуће. Србија се бори са великим тешкоћама.
Још бих само ја требало да вам се попнем на грбачу.Мени је пуно срце што се мор рад овде прати и признаје, јер себе не одвајам од свога народа иако сам физички од њега далеко.

После свечаног ручка у >>Империјалу<< посетио сам Велику школу, српски универзитет, где ме је поздравио ректор Коста Алковић са професорима и одушељеном великошколском омладионм.
Ово што ми се овде дешава није уживање у слави. То је моје и њихово, заједничко родољубље.

Увече је био банкет у Смутековцу. Ту ме је поново поздравио Алковић. Вио сам веома узбушен свим ти збивањима.
-Слободно и без икаква претеривања могу рећи да никада нисам био задовољнији, нити сам икада осећао овакву сласт успеха, као што осећам овде, у средини вашој и уз ваше признање, мила браћо моја.
У свим ти тренутцима успеха и неуспеха, базда ме је крепила нада да ће мој рад бити од користи за Српство, за мили народ у коме сам рођен... Ја осећам много више него што могу да кажем... мој је живот био непрестано треперење између агоније неуспеха и блаженства успеха. У мени има нешто што може бити обмана, као што чешће бива код младих одушвељених људи,
али ако будем сретан да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао ће ми бити да је то дело једног Србина. Живело Српство!
После мог поздрава, устао је највећи српски песник, седа старина - Змај и изговори поздравну песму коју сам одмах запамтио, га бих је као круну овдашњег боравка понео са собом у далеку Америку:

Не знам шта је, је л суштина
Ил то чини само мисо
Чим смо чули: долази нам
Одмах си нас електрисо

Нашто жице проводнице!
Електрика јури широм,
Баздухом ће бити споја
(После можда и епиром).

Стоји стабло, стоји Српство
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
Па одлете у даљину.

Ти нам ,Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију
Да ти умље колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполински мисли роје,
Тебе враћа не одоље
Да пољубиш стабло своје,

Љуби стабло, дојчине му
Сисни дојку, сине врли,
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ се српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником

Но ти мораш опет натраг
Састанак нам кратко траја
Ал топтоту носи собом
братинскога загрљаја

Остварена ј мисо твоја
Мисо дивна и голема,
Међу нама биће везе
А даљине нема, нема

Разумеће листак свежи
Сваку жилу својег стабла,
Спајаће нас електрика
(електрика наших срца)
И без жице ибез кабла.

Осећао сам да стари песник ово није испевао сам мени, већ науци, знању, уму, новом дугу који се и овде разбудио.
Онако узбушен, пришао сам му, и пре него што се песник снашао, обасух му руке пољупцима, захваљујући му на тај начин за сву ону дивну поезију коју је испевао,
за оно што ће вековим говорити о нашем народу и његовом духу.

У току разговора рекох му да сам ја тамо, у Америци, и скромни амбасадор наше поезије и нашег духа. И споменух Џонсона, који је уз моју помоћ превео неколико његових и наших народних песама.
Његова поезија толико му се допала, да је свој песнички псеудоним Лука узео према његовом Луки Филипову. Стари песник је на то одговорио како не би требало да се у томе претера; са превошђењем
на друге језике мора се бити опрезан и преводити само оно што је најбоље и где је највише нашег духа.

Пили смо добро црно вино из краљевог подрума, а ја сам и без вина био опијен.
Великошколци су желели да им кажем како стварам. Иде ли тако лако и триумфално како изгледа онима који пред собом имају само успело дело.
-Наравно да није тако - рекао сам им. - Човек се маша за хиљаду добрих само једно остварива. Бивало је доба кад сам био сиротан, кад ме је големих напора стајало да набавим најпотребније ствари нужне за оглед. Тако сам једва некако набавио лампу и потребно жељезо да бих конструисао једно машину, где је требало да загрејем једну полугу да настане кретање. Била је ноћ. Све сам пропремио и сад је требало да извршим пробу, с интуицијом да сам коначно пред изумом. С уздрхталом руком узео сам лампу и примакао је жељезној полузи.
За мало и справа се почела кретати. Успех, срећа, блаженство! Осећао сам да сам у рају. После вишегодишњих трагања и неуспелих решења, најзад се покренуло!.. Никада нисам био толико богат као Едисон да бих своје замисли могао да проверавам практично, да купујем силне справе и материјал на пуке експерименте. Све радим у глави, зам зврчи, креће се или не креће, и тек кад је све решено у мојој имагинацији - машим се рада на справи...
Дуго су пљескали тим мојим речима.

Отишао сам из Београда очију Пуних суза. Обећао сам да ћу доћи идуће године.



Повратак у Америку, раду.
Роберт и Кетрин са децом веома су се обрадовали. На свечану вечеру је дошао и Твен. Одбио сам да ми се приређује званични свечани повратак, али пријатељима нисам могао ускратити задовољство поновног сусрета.

Отворио сам краљевска вина која сам понео из Србије.
Кад смо их наточили, Твен је рекао:
-Ник, ово не расте на земљи ма каква била и ма како значајан био тај српски краљ. Ти си успут морао свратити на Олимп, код Зевса, тамо си то здипио.
И Кетрин, која не пије вино, насула је чашу и попила је на искап, чему су се сви зачудили.
-Попила сам јер је из ваше земље. После се није осећала добро. Рекох:
-Тим вином се напијао наш национални јунак Марко Краљевић, али и он је пио умерено. Пола он, а другу половину је давао своме коњу Шарцу. А када би се која Српкиња усудила да га куша, сместа би побацила ако би била у другом стању.
На ту моју шалу Твен рече:
-Е па господо, први пут сам срећан што нисам жена, јер сам попио толико да бих побацио четворке.
После вечере морао сам поћи с њим јер се био добро нашишао. Славни писац имао је потребу да ми тепа кад се напије говорећи ми увек исту опомену:
-Овнићу, овнићу, идеш рошчићима на цели свет, расо непокорива... Чувај се, овнићу, овде ће ти их одбити и још приде утуцаће ти јајца. Чувај се, овнићу. Биће ми жао ако те удесе.
Како сам и ја имао главу пуну Србије, грлили смо се успут као рођена браћа.