8

Њујорк тајмс:
Лабораторија у улици Хаустон. Два сата по поноћи. Спавају улице, куће, аутомобини, спава несносна њујоршка бука. Милионски град белаца под покривачима, на креветима и црнаца по земљи, парковима. Кварт око Хаустон улице изгризла ноћ без месечине, остали огрисци понегде где је билои ноћне расвете. Мислио је да је то најподесније време за ескперимент.

Справа којом хоће да изврши оглед са механичник вибарцијама може да му стане у џеп. Зове је интимно Мали Џин, справа која ствара вибрације, која је пре 25 векова, Питагора испитивао ха харфи. После њега том облашћу физичких појава вибрација нико се није бавио. Све је ту чедно. Пробудиће се из двадесетпетвековног дремежа ове онћи. Неће бити умилног збука са клавирских жица госпође Џонсон, и збукова са Питагорине харве, већ нешто много робустније.
Мали Џин покренуће осцилације такве снаге да би њима могао да изазове разарање целог града и околине. Све ће осцилирати. Најјаче у улици Хаустон и Малбери, зграда Главне полиције од црвених цигала, зграда фабрика у кварту, где живе претежно Италијани и Кинези, њихове мале куће за становање; даље на западу су трговине са одћом, и све друго редом. Њега се овде више боје него што га поштују.
Боје се његове струје за коју мисле да је сатански изум неког Србина, који ће их све једнога дана спржити муњама и разорити громовима, који се мало-мало па чују из његове ковачнице. Многи су га упознали. Храбрији хоће да се очешу о њега, да се увере да ли је човек као они, а плашљивији, особито жене, прелазе на другу страну улице или се прибијају уза зид док не прође. Они најстрашљивији затворе очи док не мине поред њих.
Полицајци из зграде Главне полиције често му долазе да га опомену: Једно време су му претили затварањем лабораторије, јер им се становници тога кварта жале.

Никада нећемо сазнати све о том ноћном догађају. Тесла о томе неће да говори. Знамо да је његов Мали Џин радио на потпорном гвозденом стубу на спрату. Све се више појачавала учесталост вибрација. То траје око пола часа. Чаробњак повремено баца поглед на осцилатор када би машина снажно задрхтала. Под под ногама снажно подрхтава. Грми секунд-два злокобно, па се утиша. Понеко прозорско звекне јаче.
Те ноћи први пут је Малог Џина причврстио за јак ослонац у земљи а не на гумени и плутани амортизер, и примећује да се одлучно усклађују са ослонцем. Али чаробњак не зна нешто што знају само грађевински инжењери: да је тај део град подигнут на песку, те да на таквом терену осдцилације преносе јаче него на каменитом тлу. Зато ствари у суседству не изгледају тако безазлено. Полиција у својој згради у улици Малбери у једном тренутку остеи да се њихова зграда љуља.
Столице и столови почеше да играју чудни прес по поду. Мало лево, мало десно, уз нејасан шум са свих страна. Предмети по столовима поигравају. Очи чиновника преплашено бљеснуше: Земљотрес! Земљотрес! Све јаче. Јче. Комади малтера падају са таванице, зидови пуцају. Шикну млаз води из покидане цеви у ходнику. Прозорска окна се ломе.
-Земљотрес! Бежите напоље! - виче дежурни.
Шеф криминалистичког одсека истрчава из канцеларије и стаје пред преплашене полицајце:
-Стој! Није то земљотрес. То је онај проклети Тесла: Трчите одмах тамо и зауставите га! Он ће разорити град! Употребите силу ако буде потребно.
Полицајци јурнуше у кућу иза угла. На улици гомила узбђеног света истрчала у ноћној одећи, боси, с децом у наручју. Осветљени делови зград подрхтавају и даље. Радници из фабрике одеће беже у правцу северног дела града. Земља дрхти ритмично и све злокобније бибрира.
Полицајци улећу у зграду >>проклетог Телсе<<, устрчавају уз степениште не чекајући на спори лифт. Док трче, зграда и степенише само што нису почели да се руше. Прескачу преко разбијено стакла.
-Људи, људи, он можда тресе целу Земљу!
-Смак света! Тај све може, дођавола!
-Видите пацове како беже!
-Трчи брже!
Хоће ли стићи на први спрат пре него се зграда сруши и све их затрпа?
Први полицајац је готово провалио врата лабораторије и угледао високог мршавог човека како замахује великим чекићем и разбија малу гвоздену справу на стубуу средини лабораторије. Када се справа под снажним ударцем распаде, настаде тишитна. Све се смири, зграда зебну земљотресним пустошем. Полицајци засташе на вратима.
Тесла се окрену према њима. Деловао је, као и увек, присебно, о чему је више говорио његов поглед него израз лица и глас којим је проговрио својм неочекваним гостима:
-Господо, жалим, али задоцнили сте да видите мој оглед. Морао сам га прекинути и на необичан начин управо када сте ви наишли. Ако вечерас навратите, дотле ћу причврстити нови осцилатор на друго постоље, па ће свако од вас моћи и да стоји на њему. Мислим да ће вас то интересовати, и да ће вам се допасти. А сада вас молим да ме оставите, јер имам пуне руке посла. Збогом, господе.
Полицајци су га гледали згрануто.
-Али, ви само што нисте разорили град! Знате ли то?
Тесла им се поново окрете:
-Шта то говорите?! Зар сте и ви у вашој згради осетили потрес?
-Вероватно га је цео град осетио. Ви, ђавољи човече!... - бесно замуца шеф полиције.
На тај увредљиви тон Тесла пође према њима:
- Господине, повуците увредљиву реч коју сте ми упутили! Понашате се противзаконито.
Не очекујући овакав одговор, полицајац замуца:
-Опростите... Превише смо били... узбуђени. Овога пута, видите и сами, ствар се могла завршити катастрофом.
-Зар се одиста тресло у граду?
-Изађите на улицу да видите колико је света побегло из зграда.
Тесла је имао израз човека који размишља о нечему што је тек тог тренутка схватио:
-Чекајте, чекајте!... Рекли сте нешто што нисам знао... Овај до града је подигнут на песку. Терен је претходно морао бити насут. Песак много боље прености вибрације него камен, а ја сам био сигуран да је овде тле каменито. Зато су осцилације тако јаке... Добро је, дођавола! Одиста се могло завшити катастрофално... Ето, само једна непознатица и све оде дођавола...
-Да ли бисте тако могли да изазовете општи земљотрес? - упита полицајац.
-Свакако.
-Са тако малом направом каку сте разбили?
-Била би ипак нешто већа, а и стуб под њом много дубље усађен - рече научник. - Али сад идите. Нећу поновити ништа слично.
Готово запооведни тон покрену њихове кораке уназад, низ степенице по којима је лежало разбијено стакло и комади малтера. Сјурили су се до приземља. Нису били сигурни у у каквом стању се налази цела зграда.
Није прошло ни неколико минута а пред његовом лабораторијом гомила света спремна на линч. Викали су, псовали, тражили да се појави. Изгледало је веома опасно. Онда се на балкону првог спрата појави високи човек светачког лица. На то лице испосника, више се не упути ни један повик, ни једна ружна реч. Као да их је већ својом појавом зауставио у опасној намери.
-Опростите, добри људи. Нисам хтео да вас узнемирим. Начинио сам случајну погрешку. Неће се више десити. Идите својим кућама и мирно натавите да спавате. Лаку ноћ.
Људи се готово у тишини разиђоше. Страх да му учине неко зло био је јачи од јарости с којом су били дошли.



Јуче ме је посетио Твен. Дуго није био. Пише >>Тома Сојера<<. Прочитао је чланак у >>Њујорк тајмсу<< о земљотресу, па дојурио.
-Не чини ли ти се, Ник, да понекад претерујеш - рече Марк. - Сада сам већ забринут за оно што ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.
-И ја се тога прибојавам. Међутим, немам избора. Не мислиш ваљда да ћу престати да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?
-Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изнендадне прекиде струје? То њих већ дуго с разлогом нервира а и плаши. И на крају уследи земљотрес!
-Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку... Неће се поновити. Више нећу вршити таква испитивањња. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена. Могла би то, Марк, бити засебна научна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.
Увек духовити Твен примети:
-Затресеш планету и - људи здрави, је л?
-Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.
-Твоје идеје су увек крајње неочекиване.
-Мени су врло логичне.
-Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.
-Предлажем ти да одмах то искушаш.
-Збиља ми то предлажеш?
-Молим те, стани на то постоље поред мог Малог Џина.
-Јели то онај што је изазвао земљотрес?
-Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.
-Добро, да станем, под гаранцијом да ме не каниш убити.
Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.
-Па, ово је диван изум!... Ово, рекао бих, даје снагу и обнавља живот!... Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осећам се као да имам сто година мање! Па, ти си, човече...
Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба.
-А сад је доста. Биће боље да сиђеш
-Ааа, никако! - рече он. - Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати - смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсоутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам још једанпут да га опоменем:
-Не шали се, већ сиђи, док није доцкан.
-Неће ме ваљда убити на крају?
-Не, али ти се може десити нешто друго.
-Не слушам те! Остаћу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.
-Молим те да сада већ сиђеш!
-Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом...
-Али молим те, сиђи већ!
-Нећу, мени је све дивније.
Био сам немоћан да ишта учиним.
-Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.
Ја се насмејах:
-За који тренутак нећеш тако мислити - рекох пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и са мном први пут, и са мојим лаборантима.
Окренух се своме послу, а њега оставих на постољу да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједе за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.
-Брзо, брзо! Где је?... Где је? - муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.
-Право, па она мала врата у углу - рекох показујући му правац.
Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте ластишом. Док је одмицао, говорио сам му:
-Лепо сам те саветовао да сиђеш.
Лаборат, који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него што је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.
Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао белику неугодност.
-О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио... Замисли, паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему наше цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али, након десетак минута - опште пражњење! Твој вибрациони пургатив ослобађа човечанство милениских гована, у које је огрезно до гуше!... О, какво олакшање за људски род!
Маркова духовитос одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га подсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.
-Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не ибх могао ни измашташи да ће мој најинтимнији пријатељ бити - земљотресац!
-А ја сам ЗНАО а ћу те упознати.
-Како си ти то знао?
Не бих умео да објасним, једноставно - знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово што чиним.
Марк се заинтересовао за мој исказ.
-Да ли би могао да ми то некако објасниш?
-Тешко - рекох. - То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, дође тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби НАЈАВЉИВАЛО. Ко зна откуда и како.
Марк ме погледа подозриво:
-Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?!
-Можда јесам, али ја то не знам. Знам једним да сам Србин.
-Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?
-Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако оозбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има нешто друго што није доказ, али јесте индиција... (Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и уминим човеком, начиним још једну шалу).
-Да? Имаш индиција? Каквих? - нестрпљиво ће бркати краљ орлова.
-Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.
Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.