2

Сатурнија(1884) Пристаје у њујоршку луку. Леп сунчан дан дочекује уморне путнике из Европе.
Последња два дана ништа нисам јео, бојим се да ћу провалити у прву продавницу с храном. Идем
насумце, за осталим светом. У Џепу ми Едисонова адреса и Бечелорова препорука. Прилазим полицајцу који је вртеопалицу велику као оклагија, да упитам за адресу:

- Шест блокова десно, па лево - рече погледавши ме с презиром.

Бројим шест блокова. Прљаве широке бескрајне улице препуне пролазника, бивших Европљана, Црнаца, Мексиканаца, Индијанаца, мелеза. Иду, иду, иду, нико ни на кога не обарћа пажњу. И људи и зграде делују грубо. То није оно што сам очекивао да ћу видети у >>обећаној земљиi<<.

Иза једног угла наиђох на радионицу у којој човек покушава да поправи неки мотор Едисоновог типа. Видим да о томе не зна ништа. Улазим у радњу и питам:

-Могу ли ја да вам то поправим?

Човек подиже главу, масленог лица, и рече подругљиво:

-Ти?! Не изгледаш баш као да нешто знаш. Али, хајде, пробај мајковићу, мени је и овако доста ове јебене машине.

Пометнух устрану свој завежљајчић, скунух капут и прихватих се посла. Човек пије боцу пива и посматра шта радим.

-Одакле долазиш?

-Из Европе

-Дошао си по хлеб?

-Да.

-А шта би хтео да радиш?

-Може и ово што радим вама.

- Аааа... Па, ако га поправиш, могли бисмо се договорити да радиш за мене.
Требало ми је два сата да поправим квар и да успут направим једно побољшање да би мотор дуже могао да ради без квара.

Када сам га пустио у рад, он је гледао забезекнуто, није веровао да ћу ишта учинити.

-А мени су рекли да могу да га бацим.

Очекивао сам да ће ми дати скромну напојницу од јеног долара највише, а он извади из џепа двадесет.

-Ако хоћеш да се погодимо за стални посао, даћу ти недељно педесет долара. Толико нигде
нећеш добити. Мени би се ти исплатио. Све сам израчунао док си радио.

Љубазно га одбих и продужих. Остао је ожалошћен. Довикивао је за мном још једну понуду:
-Педесет пет!... Хеј, педесет шест!... Врати се!

Већ из тих првих утисака било је јасно у какву сам земљу дошао.
У арапским причама читао сам како су духови превозили људе у земљу снова а успут су доживљавали разне пустоловине. Мој долазак у >>земљу златних обећања<<
није личио на арапске приче. Оно што сам оставио на старом континенту, тек овде доживех као лепо и продуховљено.
Оно што сам видео на првим корацима грубо је, непривлачно:
свет који бесомучно куља улицама, полицајац без осмеха, онај чича који, док му поправљам машину, израчунава колико може да ме плати, град непривлачних грађевина, притиснут димом
индустрије која потмуло кркља из фабричких димњака.
Шта ћу с оним што сам овде донео, са знањем осам језика, са хиљадама прочитаних књига,
од Њутнових >>Принципа<< до новела Пол де Кока. Биће ми само непотребно оптерећење. Овде делује практички дух, а циљ живота је профит. Знаш ли да поправиђ мотор - ево двадесет долара, не знаш - губи се.






Ушао сам у Едисонов кабинет с утиском да улазим у дворе бога изума. Том човеку
сам се дивио, како је без научне спреме и без правог образовања могао толико да постигне.
Само десет година старији од мене, изгледа много старије. Поседео, угојено незграпан, погурен, до грла закопчан у пругасто, руком шивено, радно одело; равно незанимљиво лице, очију дубоких, проницљивих, живих попут малих муња у германсикм дупљама.Долазећи овамо сазнао са од пријатеља у Паризу да Томас Алва Едисон има радионцу у улици Герк, расветну компанију на 65.авенији, електрану у улици Перл која снабдева цели Волстрит и подручје Истенда и истраживачку лабораторију у којој је запослен велики број људи. Мислио сам на ту лабораторију као на пећину чаробњањка где се дешавају фантастична научна открића.
Тамо је, кажу, из женске радозналости, била и Сара Бернар, назвавши том приликом
проналазача Наполеоном на пољу истраћивања.

Велики истраживач прочита Бечелорову препоруку, одмери моју високу и мршаву појаву и рече:

-А, ви сте тај велики млади човек - не без ироније у гласу. - А одакле рекосте да сте?

-Из Лике, Србин. Лика је у Аустро-Угарској.

Едисон устаде иза стола и стаде да претраћује мапу којаје висила на зиду. Дуго је
безуспешно тражио. Најзад приђох и показах му. Он ме одмери некако чудно и сасвим озбиљно упита:

-Рецита ми, да ли тамо има људождера? Да ли сте, рецимо, ви јели људско месо?

Збуњено одговорих:
-О, не, господине! Ми смо у том погледу на вишем нивоу него Американци, уверавам вас.

-Но, добро, добро,. Нисам хтео да вас вређам. Јеноставно не знам какви људи тамо ћиве.

-Е, па, сада знате.

-Добро, добро... Хајте да заборавимо моје питање... И пређимо на послове... Господим Бечелор ми је писао да сте начинили некаквапобољшања на мојим машинама, те да су сада јеноставније и практичиније.

-Да, направио сам нека побољшања.

-Занимљиво и неочекивано за мене. То бисмо морали проверити пред једном комисијом сручњака, па ако се покаже да је то корисно, наградићу вас са 50.000 долара. Ако желите,можете да радите кокд мене као мој асистент.Ви сте очигледно даровит човек, али не знам колико сте радни. Ви који долазите из Европе обично нисте, а овде се ради и дан и ноћ, ако има посла.

-У том погледу ја сам Америчанин - рекох гласније знајучи да је едисон наглув.

-E кад је тако, одмах да вам дам задатак, ни мало лак и једноставан... Управо ми је јевљено да је путничк брод>>Орегон<<, кога сам ја опремио динамо-машинама за расвету, стао, јер су машине одказале. Да би се поправиле, потребно је велико време, по мојој процени, јер су смештене у тесном простору, па ће их бити веома тешко извадити отуда да би се на њима могло радити. Ето вам посао да се докажете и стекнете моје поверење. Посао је врло озбиљан јер ме стајање брода кошта дебелих долара.

-Господине Едисоне, дајте ми људе и одмах ћу поћи на посао.

-Наградићу вас чим јавите да сте поправили.

-Мени није толико до награде колико до посла.

То што рекох не допаде му се.

-Не смете тако мислити. Овде ко нема новца, не може да се бави ничим. Да то већ на почетку нисам схватио,још увек бих био кувар. И још један савет да вам дам. Овде морате красти. Шта, како, колико - ствар је прилика и ваше инвестиције.

Наравно, мислио сам да се шали, па томе додах:
-Да ли сте и ви крали?

-И ја! Много сам крао и још крадем. У трговини и индустрији свако краде. Али треба знати красти. Ја знам да крадем. Многи не знају како се краде. Једино о чему морате да озбиљно бринете то је да вас у том не ухвате.

Одиста сам мислио да се шали. Када дође странац у непознату земљу, многи су спремни
да се нашале на његов рачун сматрајући га наивчином. Шта све не раде с таквима моји Личани!

-Ценићу вас и платити онолико колико ми долара донесете у касу.

Климнух главом у знак прохватања.

-Господине Едисоне, желео сам да вас упознам с јеним својим изумом... Измислио сам индуктивни мотор који ради на принципу обртног магнетног поља. Уверен сам да откриће и коришћење наизменичне струје отвара нову страницу цивилизације.
Ви, боље него ико, можете проценити такво једно откриће.

Едисон се готово укочи. Сиве очи му бљеснуше попут жаруљица, учини један гест руком према челу и нервозно рече:

-Станите! Пођтедите ме тих глупости! То је будаласто и опасно! Овде у Америци ми радимо с јеносмерном струјом. Људима се она свиђа, и њоме ћу се једино бавити. Ваша наизменична струја, ако је уопште истина то што сте рекли, ме не занима. Могу вам, као што већ рекох, понудити посао на оним машинама које сам ја измислио.Ако сте сагласни, идите и поправите машине на >>Орегону!<<

Нисам имао други избор. Прихватити Едисона, или кренути даље у бескрајне и неизвесне просторе Америке.
Поздрависмо се и одох да се пропремим за посао.
Квар на >>Орегону<< отклоњен је за двадесет сати. Никога нисам пустио са посла док није било готово. Брод може да крене на путовање.
Враћајући се у рано јутро, сретох се са Едисоном и његовим пријатељем. Ишли су из Едисонове лабораторије.

-Гле, Парижанина, враћа се из ноћног провода.

-Господине - одговорих - враћам се са >>Орегона<<.Квар је отклоњен.

Двојица људи се загледаше. Када су мало одмакли, Едисон рече:
-Пријатељу, ово је веома добар човек.

Продужих до хотела да се освежим и одспавам два сата.











Преправио сам и побољшао Едисонове динаме, двадесет четири различита типа, за награду од 50 хиљада долара, којиу ми је обећао. Годину дана радим на томедвадесет сати дневно, без изузетака. За тај новац хоћу да отворим своју лабораторију. Данас је рок да ми се тај износ плати. Он није веровао да је то могуће, особито не тако брзо.Он и ја се у свему разликујемо као истраживачи. Ја замишљам и решавам све у глави, нису ми потребни нацрти и експерименти. Едисон би и иглу пласту сена тражио тако што би са марљивошћу мрава претраживао сламку по сламку док је неби пронашао. Жао ми је кад га видим на таквим претрагама и бескрајним експериментима, на које му оде деведесет одсто труда, не рачунајући промашај,
и истраживачке будалаштине. Када бих тако радио, било би ми потребно око хиљаду година да истражим све што имам на уму.






Чекам месец дана да се господин Едисон сети да је прошао рок за исплату посла који сам обавио.
Не јавља се богатун.







Господине Едисоне, шта ће бити са наградом коју сте ми обећали? Ја сам посао обавио онако како смо се договорили.Педесет хиљада долара за тог богатог истраживача није никакав новац. Његова електрана опслужује неколико стотина здања имућних Њујорчана, разна постројења у фабрикама, позориштима и другим јавним зградама.
Едисон је гледао у под. Његови инжењери су ме упозорили да није требало да радим без уговора, на реч. >>Овде се тако не ради, сматраће вас неозбиљним у пословном смислу<<, говорили су ми.

Најзад славни човек подиже поглед на свог асистента:
-Зар сте озбиљно схватили моје обећање? Тесла, ви не разумете наш амерички хумор.

Био сам громом погођен.
-Знате ли, колико сам учинио за вашу фирму и за Њујорчане? Ослободио сам их закрчених улица и бескрајних чекања на трамваје,
седења у мраку због кварова на вашим лоше конструисаним динамо-машинама, ослободио их паничног страха да их усред паклњних гужви, до којих је долазило услед кварова на инсталацијама, не задеси срчани удар.
Сада су Њујорчани одахнули, спасио сам вашу пословну част, а ваш полао доживљава нови процват. Да ли све то плаћате јефтином досетком да не разумем амерички хумор?
Нисам сачекао одговор, окренух се и изађох напоље. Вичући у небеса: Едисоне, нисам више ваш асистент!
Одлазим. Тај господин се коначно открио: лажним обећањем онемогућити ме да остварим свој полифазни систем. У томе му је за све време помагао његов одани пријатељ Бачерол.
Био сам свестан да сам му поклонио посао вредан неколико стотина хиљада долара и годину дана од својих изума. Друга лекција коју сам научио од пословног света, за коју сам држао да је добра досетка, гласи: Обогати се на сваки
начин макар и поштено.