Monday, August 27, 2007

Имао сам осам година када сам уочио да мој мозак ради друкчије него мозак других људе.Моји другови су на мене гледали ко на некога ко је дукчији од остале деце. Највише их је збуњивало што сам уочавао и схватао јасније и брже него они. Налазио сам одговоре на питања и
појаве око којих су се они најчешће узалудно трудили. Мени је то ишло само од себе.
Збнао сам много тога као да ме је неко тајно учио. Тај НЕКО је био паметан, проницљив, дочуђења луцидан, што су деца такође запазила.
Ја сам за њих био неко НЕОБИЧАН, неко странски, каквих је и паније било у мојој породици. У Смиљану се у шали говори да су Тесле и Мандићи >>Ђавољски род<<. То ме је зарана опоменула, као и брата Данила. Одлазио сам међу децу некако обележен,
што је са обе стране било тајно. Сваког дана смо се изнова испитивали. Ко је ко, шта ће сада бити, шта ће сада он рећи, како ће он реаговати, хоће ли знати? Зато сам радо бивао сам. Играо се сам. Одлазио у шуму. Седео сатима сам у потоку. Тада сам стекао необичну навику да у осами сваку реч или појам који би ми пао на ум претворим у слике, које бе просто експлодирале пред мојим очима. Падне ми на ум реч пас, и истог ренутка видим комшијског пса како га наш бик набија на рог и баца преко главе. Јадна животиња с пробураженим трбухом пада на земљу мртва.
Прилазим му гледајући како издише.Гледам оног рогатог крвника и грозим га се. Да бих прекинуо даље ређање слика тога призора, брзо смишљам другу реч. Миш. И одмах видим миша поред амбара за брашно како се помолио из рупе. Нежна мала животињица.
Ни он ни ја не видимо да га наш мачак вреба. Ђип! И мачак га већ држи међу зубима. Миш испушта последње цијуке у чељустима прождрљивца,који сваки дан поједе бар по једнога. Жао ми је миша, али ипак волим свога мачка јер знам да тако мора бити.

Тако су се у недоглед, сатима, данима ређале живе слике као мале експлозије: само бљесне, засветли, зашуми,покуља однекуда, из дубина мозга; од истока , где излази сунце,
до запада, који се не види, гута све одреда, брда, реке, људе, мора; са Земље се пружа према Месецу, па и њега проћдире, па одна окрее глабу према Сунцу, хоће и њега, али је оно најзад спржи; небо гледа њену смрт равнодушно, Сунце хукну и засветле јаче.

Ни ноћу се мој ум не би смиривао. Бдим у кревету док други спавају. Када бих накратко заспао, сачекали би ме снови, бунцао бих, бацкао се по постељи, будио мајку и држао је над постељом по сву ноћ. Она и је стављала руку на чело и шапутала: >>Шта ти је, чедо моје,
кажи мајци како да ти помогне.<< Знао сам да ми нико, па ни она, не моће помоћи. Свет ми се предочавао у другом виду него њима. Видео сам у њему нешто друго што они нису, што им је било дедоступно, једну димензију ПАРАЛЕЛНОГ тока стварности у чије тајне сам само ја могао да уђем.
Све је ту било исто као и у оној у којој су живели моји родитељи и сестре, али само као сенке и апстрактни појмови, попут еха у пећини изнад куће, у којој сваком кораку одговара нечији други и сваку реч за тобом понови неко невидљив.

У школи све сам лако учио, осим цртања, али нисам био способан да пратим наставу пажљиво, сваки час сам се губио, одлутао бих за неком речју, гестом,
призором. Мало-мало и -нема ме у разреду. Учитељ ме опомиње да пазим, али ја као месечар, док се опет изненада не обрем међу њима.

Моја глава је од моје душе створила драмско позориште са најфантастичнијм призорима, о чему ником нисам говорио. Тајио сам све као неку срамоту, не знајући откуда то. У кући су ме волели, особито мајка. После смрти старијег брата, потао сам средиште породице, али оно стално бдијуће. Сестре, Ангелина, Милка и Марица, биле су одговорне за свако моје добро. Ништа од тога нисам био склон да искористим. Исто толико сам и ја њих волео, и дрхтао као лист на ветру када би се неко од њих разболео. Братову смрт, који је од мене у свему био бољи и паметнији, чудо дечјег ума и доброте, никада нисам прежалио. О њему се ћутало као о незацеливој рани.
И Тесле и Мандићи били су људи осежајности. Свет су мерили бригом и коришћу за своје чланове, али и за друге саплеменике. Сви смо били танане струне што лако затрепере, а мени је долазило још и од превеликог немира. Од немира тајанственог, неутаживог, који је неуморнол покретао моје биће на делање од раног јутра до мркле ноће, све док ме умор не би оборио у сан. Често бих заспао на столици, с последњим залогајем у устима, и спавао отворених очију. Отац би
говорио: >>Мој Нико и спава отворених очију да не би што пропустио.<<

Поваздан у игри, купао се у реци, верао по дрвећу у потрази за птичијим гнездима, правио кавезе за младе орлове, замке за јаребице, дељао пруће, чита књите до којих сам могао доћи,
слушао неуморно о чему говоре старији. Тако сам раскопавао и неке прастаре гробовепоред села и вадио из њих кости и глинене посудице.
После сам дознао да је то гробље из дубоке старине, да су ту некада ћивели Јаподи. Отац ме је стално држао на оку. Имао је неки свој начина да ме подучава и изоштрава ми ум.
Задаво ми је задатке да погодим шта мисли неко ко нам је дошао у кућу, рецимо рашта је дошао, пре него сам каће; да нађем недостатке у начину на који је нека мисао речена;
да поновим дуге реченице које би неко изговорио, или да извршим у глави дуће рачунске радње са вишецифреним бројевима. У томе смо се нас војица свке вечери надметали. Дуго је предњачио, а онда сам га прешишао, што га је једно време љутило, а после се хвалио са мном. Говорио ми је: Иако ћеш бити свештеник, није згорега да све то знаш, све треба знати. Више пута ми је натукнуо тусвоју жељу да будем што и он. Ћуто сам не желећи да га ражалостим.
Остављао сам одговор за позније. Отац је посао песме и слао их некуд да их објаве. И мене је наговарао на исто. Почео сам и сам да пишем, али сам мислио да не вреде. Дивио сам се јуначким песмама и звуцима гусала. Осећао сам их као светињу пред којом се клечи и моли.

No comments: