10

Joш после случаја са земљотресом даљи боравак у улици Хаустон је постао немогућ; не само због јаности која нема разумевања за мој рад, већ и зато што је та лабораторија одавно неподесна за моја даља истраживања. Правим све веће и веће осцилаторе. Последњи је од 4 000 000 волта.
Варнице падају по зидовима, са таваница, горе по подовима; цела зграда може планути једнога дана. Али одавде никуда пре него стигне новац који су ми обећали Астор, Крофорд и Симсон. Главница мога друштва од 40 000долара је утрошена. Поклон господина Хамонда је утрошен на справе и роботе за изложбу у Медисон сквер гардену.

Пријатељ Крофорд нуди ми зајам од 10 000 долара, довољно само за најнужније свакодневне потребе. Ходам сатима по лабораторијиј као вук у кавезу. Марк, Роберт, Кетрин, остали пријатељи, штекају мојом лабораторијом, али нико није у стању да ми помогне. Одакле им, дођавола, 50 000 долара, колико би ми било потребно да кренем у изградњу лабораторије на Колорадо Спрингсу.

Твен великодушно нуди хонорар од другог издања Тома Сојера.
-Колико?
-15 000 долара.
-У другим приликама то би био озбиљан новац, али за ово што сам наумио, потребно ми је 100 000 долара.
-Ех, ех, ти си фабрика за поторшњу долара, а требало би да си обратно, као Едисон, Маркони, Вестингхаус и слични.
-Ја то јесам, али не за себе.
Марк ми се унесе у у лице и рече с неким племенитим огорчењем:
-Знаш, пријатељу, да сам на твоме месту од једа бих појео своју ногу! А ти си непоправљиви филантроп.
-Замисли да сам поред свега још и мизантроп. Каква би то тек несрећа била! Овако, што изгубим у доларима, добијем у љубави према људима.
Марк је замишљено куцкао својим штапом.
-Е, мој Тесла, никад нећеш бити богат, ни да измислиш Буридановог магарца који сере доларе.
-Па то ти није лоша идеја, багати. Да пукушамо с тим?
-Али теби није довољан један. Потребно ти је читаво крдо!
Кетрин, тајно од мужа, нуди да у залагаоницу да свој бријијантски накит, једну краљевску огрлицу коју обажавам. Кад год зна да ћу доћи у посету, она је стави око врата. Роберт нуди позајмицу за неки будући хонорар у своме часопису.
-Ја морам овога пута као пријатељ, баш у овој прилици, да ти кажем још нешто.
-Шта то Марк? Боже, како ме то строго гледаш!
-Да, строго! Хоћу гласно и отворено да се побуним против твоје неразумне дарежљивости која се граничи са расипништвом. Када имаш, ти делиш и капом и шаком, што више можеш да стигнеш, колико год ти стаје у прегршти! На пример, док си радио на оном броду Америчког друштва за сумпор, галантно си плаћао 20 долара по сату јер ниси хтео да помериш радно време у сате када си могао да радиш бесплатно.
Знаш ли колико си за ту годину дана тако потрошио?
-Не знам - рекох гласом кривца.
- 12 000 долара! Плус напојнице и вечере бродској посади. Ти својим сарадницима за сваки добро обављен посао дајеш, поред издашне, и богату напојницу! На све стране, у свако доба - напојнице! Још мало па у овом граду неће бити ни врапца који се неће хвалити да су од тебе добили нпојницу, или неки дар. Својим сарадницима наручујеш фијакер од лабораторије до хотела, где их водиш на вечеру. Фијакери их развозе по кућама! Па чуј, ти би профућкао кинеско царство!... Сви који те знају фасцинирани су твојом дарежљивошћу и милосрђем. То, наравно, и мене очарава. Видим у теби човека из једног сасвим друкчијег света, дивног од заноса. То си вероватно, понео из твоје Лике. Али, овде то не иде. Овде се сваки долар, пре него га намениш за нешто, мора три пута куцнути од зуб!
Његов глас је био потресан. Волео сам га што ме прекорева, али сам истовремено знао да против себе ништа не могу да учиним. Помисао да не дам ономе коме треба а имам у том тренутку - за мене је неподносива.
-Из тебе говори велики амерички писац, поучитељ просвећеног народа. Волим писце који поучавају свој народ. Код нас Срба такав је Јован Јовановић...
-Змај?
-Јесте, он. Песник најплеменитијег срца, велики писац који би себе, да је сав од злата, расковао до последње унце за потребе свога народа. Тај вам, као лекар, лечи сиротињу бесплатно, купоује им лекове, храни ако треба.
Марк се значајно накашља.
-У Америци би таквог лекара прогласили лудим. Нико код њега не би ишао да се лечи мислећи да на тај начин намамљује лаковерне да их потрује или неко друго зло да им учини.
-Овде су лекари бизнисмени.
-Осећања сметају пословном духу у свим професијама.
-За мене су лепа осећања важнија од пословног успеха.
-Марк се насмеја:
-Што се тако лепо види из твоје финансијске ситуације... Али не вреди о томе расправљати с тобом.
Био сам мање неспокојан него он.
-Мој пријатељ Крофорд, члан компаније Симсон и Крофорд, нуди ми зајам од 10 000 долара, чекам да ми господин Астор, мој дивни донатор, пребаци на рачун својих 30 000 долара, а Лео Кетрис, члан Електричног друштва Колорадо Спрингс позвао ме је да своју нову лабораторију смеестим у Колорадо Спрингсу. Ставиће ми на располагање земљиште и сву неопходну електричну енергију. Међутим, како да то све вратим ако не успем?
Не бих могао поднети да тим људима останем дужан.
-Никоме ти нећеш остати дужан, за то се не бој. Нити се они боје. Они ти не нуде новац само зато што су ти пријатељи и поклоници твога дела, већ што су сигурни да си им добра инвестиција.
Потом смо се одвезли код Џонсонових да посетимо болесног песника.
За вечером Боб ми се обрати:
-Прича се да припремаш ново значајно откриће.
-Да. Мислим да створим систем преноса снаге од неколико милиона влти, за разлику од неколико десетина хиљада волти, колико је то сада могуће. Али на томе не могу да радим у овдашњим условима. Нову лабораторију саградићу у Колорадо Спрингсу.

Песник се те вечери добро осећао, за разлику од претходних, када је показиовао забрињавајућу апатичност према свему. То је знак да прездрављује.
-Да ли је тих неколико милиона волти приближно муњама по којима је Колорадо Спрингс познат?
-Створићу још јаче.
-Не играјте се с ватром! - бојажљиво ће Кетрин док је сервирала чај. - Зар се не плашите да изазовете неку катастрофу већих размера?
-У природи науке да, откривајући ново, смело посеже за ризицима. Када је реч о струји, увек може бити непредвидивих испада те колосалне силе. Али она, ипак, неће моћи ван мојих кавеза, ако их изградим како сам замислио.
-Хоћемо ли бар моћи да ту опасну звер џаркамо кроз решетке, а да нам не откине руку, или не провали кавез и насрне на нас? - упита Боб.
-У мом присуству моћи ћете да уђете у кавез, као што улази укротитељ лавова.
-Како ће се звати та звер? - упита Кетрин.
-Акцелератор, велики акцелератор пречника 15 метара! Биће то прави џин, оопасан за оне које не познаје и за оне који њега не познају, а право кротко јагње за моје пријатеље.



Осамнаести мај 1899. године. Ево ме у Колорадо Спрингсу! Затражио сам собу чији је број дељив са три.
Земља која ми је стављена на располагање налази се миљу источно од Колорадо Спрингса, у сенци врха Пајк; 2000 метара надморске висине. Преријско тле. Користило се за испашу градског стада. Моји најближи суседи су људи и жене из школе за глуве и слепе, што мојим радовима обећава апсолутну дискрецију.
Одавде ћу идуће године, са врха Пајк, послати поруку до Париза у време париске светске изложбе.
Локални дрводеља Џозеф Дозијер, с брковима ко у нашег Мрака Краљевића и шакама као рударска лопата, почео је да гради зграду.
Савршено разуме моја упутства, ништа непотребно не пита; а што направи, више нико неће моћи расковати. Сваки дан му дам богату напојницу.
Увече ме у хотел одвезу коњи на даруцама. Немам поверења у те животиње и зато ноге држим ван каруца да могу брже да искочим за случај потребе.
Лабораторија сваког дана све више личи на брод с јабролом.
На темену кршевите планине, која ме подсећа на родни Велебит, издиже се пут опалог неба необична грађевина четвртастог облика, са странама дугачким прибићно стотину стопа. Зидови зграде високи су 25 стопа. Изнад њих је постављен кров који се постепено сужава ка средшту зграде. На средини крова диже се, као пирамида, костур куле сачињен од дрвета. Њен врх висок је безмало 18 стопа.
Косе кровне греде споља су продужене све до земље и служи као лучни подупорњи да појачају кулу јер је ово место отето богу громова, који се неће лако помирити с мојим присуством на његовој територији. Кроз средину куле пролази стуб висок 200стопа. На његовом врху налази се бакарна кугла велика 3 стопе у пречнику. На стубу је учвршћена дебела бакарна жица која повезује лопту са уређајем у лабораторији. Стуб је израђен из делова те се може расклапати и надограђивати.
У згради су већ постављени калемови разниг облика и величина, тренсформатори, осцилатори. Главна направа је појачивајући предајник, један огроман калем. Око њега подигнутаљ је ограда кружног облика пречника 70стопа, са 75 навојака жице намотане на ваљкастом трупу од дрвета, високом 20 стопа и постављеном неколико стопа изнда пода. У средини овог калема усађено је стопало стуба. Лабораторијом доминира калем од 15 метара. Када је подешен резонанцију, струјнице електрицитета пролазе од врха до дна, и то је диван призор. То је 1500, можда и 2000 квадратих стопа површине струјница. Да бих уштедео новац, израчунао сам димензије што је могуће ближе, и струјнице допиру на 15 до 20 цм од зидова зграде. Кров изнад овог дела зграде је покретан и може се размаћи на обе стране, тако да никакав предмет не може бити
у близини стуба и жичаног спроводника на доњој трећини одстојања од земље.
Овде ћу добити коначан и у свим правцима истражен одговор на итање: Да ли је земља наелектриасано тело? Ако није наелектрисана, онда ће се понашати као огромна јама коју треба пунити неизмерним количинама електрицитета да бих је довео у стање у коме ће моћи да осцилира. Ако Земља није наелекрисана, то ће ми умногоме искомпликовати даље планове.



Колорадо Спирнгс. Август. Моју лаборатројију у околини становници називају Станиште ђавола. Плаше их моје муње које у по бела дана освељавају Пајк и околину. Дознао сам да се спремају да ме протерају. Долазили су да ме опомену. Покушао сам да их умирим, али нису хтели ни да ми приђу. Позивали су ме са капије, немајћи храбрости да уђу; плашили су се да их не спржим муњама. Отишли су са претњом да ће ми уништиши лабораторију а мене пртерати далеко, да се више никада не вратим у њихов крај. Говорили су о оасностима од мојих експеримената, о штети коју трпе због кварова на електричној централи којом се и они користе. Више од тога забринути су што њихов крај, природа, ваздух, атмосфера, месечина, ноћне и дневне сенке и одрази предмета, више нису какви су били. Све је поремећено, друкчије. Сатаниски и сабласно. Плаше се да им све то не буде уништено, или толико измењено да више нечи моћи овде да живе. Сатани нема места у њиховом крају. Напоље, напоље, док нису почели да руше.
Рекао сам им да ничим не могу пореметити овдашњу природу. Моје струје могу је само обогатити и још више украсити. Бежични пренос енергије путем кондукције кроз земљу и вездушне слојеве, на чему радим, прославуће њихов крај. Отишли су, а у мени је остао немир шта ће учинити.



Мојим мислима овде господаре две идеје: једну од њих сам већ остварио, док друга само што није остварена. Умеће управљања покретима и другим радњама удаљених аутомата, које оспособљава машшине да раде као разумна бића, показаће водећим нацијама јаловост наоружавања и неупотребљивост садашњих ратних напора за уништење људи, и довешће до устаљених мирољубивих односа у складу са човекољубљем и просвећеношћу наших доба; са друге стране могућност преношења електричне енергије кроз природну средину, без употребе жичаних проводника, на велике даљине, из великих центара, као што је Нијагра, отвориће неисцрпне
изворе богатства и моћи, учинивши да огромне количине сунчеве енергије постану доступне човеку, омогућујући му да измени и преобрази површину наше планете, што је по свему судећи, већ стварност на суседној планети Марсу, коју насељавају бића обдарена разумом. Преобразити планету, прилагодити је у сваком погледу потребама људи - то је мој наредни задатак.



Сутра завршавамо конструкцију секундара цилиндричног облика пречника 15 метра. Два примарна завојка у паралели и до 48 завојака у секундару; примарни намотај од 37 жица пречника 2,9 мм, а секундар од једне жице 2,6 мм. Господин Али ће радити на кокнструкцији стуба антене - предајника са металном куглом на врху пречника око 75 цм укупне висине преко 42 м. Биће то истовремено и највећи стуб који је човек икада подигао да би са њега вежичним путем слао сигнале у све делове света. Људи ће се преко њега чути и веидети на свим континентима. Видећемо забити, пустиње, непроходне планинске кланце, морске дубине у вечитој тами, приближиће нам далеке звезде и галаксије на дохват руке, шетаћемо свемиром не чинећи ни један корак уз удобне собе, путујући тако не само кроз просторни бескрај већ и кроз временску свевременост; човек ће моћи да види не само оно што се тренутно збива у било ком делу света, већ и оно што се икада, од настанка његовог дешавало, као и оно што ће се десити милионима година унапред; човек ће загосподарити свим информацијама о матирији и нематреији. Једнога дана када докучи све тајне материје и енергије, месиће их по вољи и потреби као домаћица тесто, мењајући јој облик и структуру, материју у енергију, светлост у дијаманте, таму у опсидијан, опсидијан
у тогу жене за изгубљеним јединцем, збуке омиљене песме у цвет руже. Сунчева енергија, као и енергија милиона небеских тела служиће човеку, будућем апсолутном господрару свемира попут послушног коњичка; прелазиће ону за сада непрелазиву границу која дели Овеај свет од Оностраног, и опет, Оностраног од Једнога који се налази иза њега, и иза њега у још Један, где се налазе корени СТРУЈЕ и свега осталог. Ту ће се зауставити. Досегнућедо краја своје моћи . Даље од тога људи неће моћи. За даљи продор у добуне иза тога мораће да створе друга бића у којима ће човек бити само једна супстанца, један елеменат у систему нама сада недоступних видова егзистенције.