Wednesday, August 29, 2007

4

Пред полазак за Будимпешту са рецепције хотела пошозваше ме да сиђем у хол. Тамо два човека у отменим оделима. Помислих: Неки пословни Французи. Али они се представише другачије:-Господине Тесла, долазимо од Његовог Величанства немачког цара и царице с молбом да више лондонско и париско предавање поновите у царском двору у Берлину пред Њиховим Вели- чанствима.Њихова Величанства била би срећна да могу да виде ваше изуме.
По изразу лица те господе дало се приметити да они никако не очекују моје одбијање, мислећи да такву част нико не би могао одбити. Међутим, нисам се двоумио ни једног тренутка:
-Захбаљујем се Њиховим Царским Величанствима, али морам да одбијем позив вашег цара и царице, јер је мој пут у Европу строго испланиран и попуњен. Морам, између осталога, посетити мајку.
Господа се забезекнуше. Један од њих , старији по чину, узврати:
-Али господине, јесте ли нас разумели? Вас зове немачки царски двор, лично цар Вилхелм! Надам се да схватате каква је то част и, у извесном смислу, нешто што се не може одбити - муцао је високи дворјанин.
-Све добро разумем, али вас молим да и ви разумете мене. Немам времена за вашег цара јер морам да посетим мајку... Можда другом приликом.
Господу подухбати бледило. Стајао сам пред њима непомичан и чврст, да не би помислили да се колебам.
Пошто одоше, братих се у собу размишљајући о ономе што сам учинио. Узшетао сам се по соби и говорио: Добро си учинио! Нека тај противник Словена и Срба зна да му ја нећу доћи на поклоњење, као ниједан други родољуб...
Мислиш ли, царе, да ти праштамо оно што чините с нама вековима држећи нас на ропском ланцу граничара и солдата који гину по европским ратиштима за интересе немачког царства...
Али нећете још дуго! Буде се моћна слвенска племена... Нећемо вам враћати мило за драгго, али ћемо вас одлућно стрести са наших леђа заувек.



Док се будим у соби Хотела де ла Паикс, предочи ми се у свести слика да ми је управо уручена ВЕСТ да је мајка на умору. Оштар бол проже ми груди. Мада знам да је све фикција,
исто тако ЗНАМ да се са мајком нешто дешава, и да што пре треба кренути за Будимпешту, а отуда за Загреб и Смиљан. Знак да јој није добро, дошао је путем сна, као и многе друге ваћне поруке и идеје.



Слутњу да мајка није добро разбукта сутрашње ујаково писмо које ми уручише, у коме ми јавља да мајка жели да ме види. Нас двоје смо одувек били НА ВЕЗИ, ја увек знам кад њој није добро, она исто за мене.
Спаковах кофере и већ сутрадан кренух преко Будимпеште и Загерба оријентекспресом.
Страхујем да је нећу затећи живу. Мислим на њу целим путем кајући се што сам је полсењих година, заузет својим радом, дуго остављао без писма и вести о себи. Пред очи ми излазе многе слике из детињства и младости с њом.
Бидим је како намерно окреће главу устрану да не види како кришом вадим комаде меса за моје орлиће. Сећам се оног случаја, који ме увек испуни поносом на њу, када ме је мудро спасила и излечила од коцкарске страсти у младости.
Знам да је она, када сам се оно разболео насмрт од колере, дошапнула оцу: Обећај му да ћеш га пустити да буде оно што он хоће, он није за свештеника. Само она, тај мудри анђео, могла је да смакне изнад моје главе црни облак најтежег животног промашаја. Знао сам колико јој је снаге требало да се одрекне своје најдраже жеље да свога сина види у свештеничкој одори; то ми је рекла тек онда када је мој живот заувек узео други смер. Отац је, несрећан али човек од чврсте речи,одржао обећање, уписао сам се на Јоанеум у Грацу; његова је то била одлука, али сам знао да своју срећу дугујем мојој Ђуки; зато са онако гвозденом решеношћу настојао да покажем резултате којима ћу се одужити родитељима за њихово горко разочарење.
После Данилове смрти био сам једина мушка глава породице са којом се гасио стогодишњи позив свештеника породице Тесла.



Петнаести април. У Госпићу сам. Возе ме до ујакове куће где је мајка али ништа не видим осим њеног лика. Нисам препознао ни једну улицу, ни једну зграду. Прошли смо поред школе - ни њу нисам видео. Пожурујем фијакеристу не говорећи му зашто.
Он шиба своје кљусе, али мало помаже. Пред очима ми болесничка постеља и на њој мајка, не може да испусти душу док ме не види, знам. Ни моја душа више никада неће бити мирна ако не стигнем да се последњи пут видимо.
Ти, која си ме родила, којој дугујем очи, руке, ум, изуме, ти што си у Смиљану више дивљења побрала него ја у белом свету - сачекај, стижем, анђеле мој.
Утрчах у кућу пред којом је стајало десетак људи. У журби ни са ким се не поздравих. Соба у којој је лежалабила је прегрејана иако су прозори били широм отворени. Две жене су седеле поред кревета. Видећи ме, одмакоше се од постеље.
Угледах је, бледу попут снежне грудве, с венцем седе косе око чела - светица помислих, - склопљених очију, утонулих у дубоке тамне јаме. На ноћном ормарићу горела је свећа смрти.
Клекох поред постеље и наднесох се над њено мученичко лице. Дах јој је био тако слаб да сам га једва осећао.
Пољубих јој ледено чело. Мислио сам да се неће померити, али њене се очи отворише, блиставе, дубоке, обрадоване, као некада када сам се враћао из Карловца и Граца.
-Мајко, мајко... - прошапутах кроз стегнуто грло.
Њене мршаве руке, суве и квргаве као две грабове гране, хтедоше да се подигну с покривача, али то остаде само последњи наопор њене воље.
-Нико, дико моја - чух тихо, као да долази ван стварности - чекала сам те...
Очи јој се склопише и поново отворише, сада ледене, беживотне. Не више њене.
-Мајко не одлази. Донео сам ти лек...
Она је била у агонији и више ме није могла чути.
Тргох се запањен бруталношћу и близином смрти, која је све време ишла иза мене водећи ме ка њеној постељи. Баба Боја иза мојих леђа се прекрсти и реча:
-Анђели јој однеше душу у рај, видесте ли?
Тишина у коју сам ушао разби се у све гласнији плач. У мени се скамени, ум м исе замрачи, као да сеам хтео некуда за њом. Приђоше ми двојица и изведоше из куће. Придржавали су ме, нисам имао снаге да ходам.
Нешто ми додаше да попијем, али и даље нисам знао шта се са мном дешава. - Одведоше ме у неку другу кућу, непознату, с непознатим укућанима. Претпоставио сам да су то ујакови суседи. Било му је свеједно где сам и шта ће са мном бити.
Нешто јаче и дубље од сваког бола харало је мојом главом и душом. Она је била први човек који је умро пред мојим очима. Констернација.



Другога дана сам се опоравио толико да бих могао да обавим синовљевске дужности. Пола Лике дошло је да је испрати. Култ смрти овде делује веома потресно, сви добију укочени поглед и окамењена тела која се једва крећу. Смрт у Америци личи на пословни догађај.



По повратку из Смиљана задржао сам се један дан у Загребу. У Пешти ме је дочекала депутација Срба из Београда с молбом да дођем у Србију.
Жудим да видим Београд и Србију, стару домовину моих предака.
По предању које се сачувало у породици Тесле су дошли у Лику из Западне Србије, из једног села иза Златибора, одакле су пре двесто година побегли испред турске одмазде, која је уследила након повреде породичне части од стране бега на чијем су оседу живели Тесле (тада су се звали Драгићи, или Драговићи). По предању њихово бекство из старог завичаја и досељавање најпре на Кордун, у подручје Тушиловића, уследело је након овог догашаја: санџачки бег, коме је
пропадало и њихово село, повремено је обилазио свој вилајет. Посету селу бег је најављивао да би пријем био припремљен по феудалном обичају: простирање ћилима под вегове ноге када сјахује с коња, богата гозба, преноћиште, уручивање дарова бегу.
Све мушке главе на челу с домаћином морале су бити ту и поклонити му се. Бег нарешује домаћину: За ноћ мени твоја ћерка, а мојој пратњи твоје снаје, жене твојих синова. Како домаћин није могао отрпети ову увреду, хитро извади кубуру и уби бега, а њега бегова пратња. Онда скоче његови синови и побију пратњу.
После тога Драговићи су знали да им ту више нема опстанка па крену низ Дрину, преко Саве у Аустрију, а одатле на Кордун, где ће узети ново име. Презиме Тесла добили су, према предању, по томе што је већина његових чланова имала широке зубе који су личили на теслу,
којом се дуби дрво за разне потребе. Касније се та особина код њих изгубила.
Нема тог предела на земљи којег бих радије видео. Позив ме је толико узбудио да сам пред тим људима почео да муцам, што ми се никад није десило.



Први јуни. Вече. Западни прозоуи града обасјани залазећим сунцем. Према Паризу и Лондону - мали град. Безмерно сам узбуђен. Као да ће се нешто одсудно десити.
Воз стаје. Узимам ствари и силазим на перон. Перон пун света. Стотине људи се успиње на прсте у правцу воза који је тек пристигао. Помисних да је возом дошла нека краљевска личност, или се нешто друго изузетно десило. Не. Они најблићи трече према мени и поздрављају ме: Тесла!
Тесла! Тесла! Добро нам дошао! Добро дошао!
Збуњен сам. Засипају ме цвећем. Прућам им руке. Љубим се с некима. Неки покушавају да ме пољубе, или дотакну. Стисли су ме са свих страна и носе ме. Веома сам узбуђен. То су моји Срби, моја древна крв, мој народ, онај његов део који је преживео црне векове у турским оковима,
и опстао, што не би ни један други, сачувавши свој физички и духовни идентитет, борећи се вековеима овде на капији Европе према Азији и за себе, и за Европу. Јесу ли ови људи свесни колико су учинили за западну цивилизацију? Да ли је та цивилизација свесна колико дугује овим људима
који тешку муку муче да се некако искобељају из сиромаштва у коме их је држала отоманска империја?
Засипају ме цвећем, као да сам победник из неке страшне спаситељске битке. Не, то је превише. Ја сам само скромни истраживач. Моји изуми ко зна када ће стићи овде, а они ме славе.

No comments: