7

Њујорк Тајмс, 13 март 1895: Ништа није било осигурано. Чак и да је било, губици се не могу ничим покрити. Изгорела је највећа и најскупоценија научна лабораторија у којој се стварала и сањала будућност човечанства.
Пестоспратницу у Јужној петој авенији број 33-35 прогутао је огањ. Сва истраживачка апаратура, у коју је велики научник уложиио око милион долара, пала је кроз четврти спрат право на други, где се још дими као маса искривљреног, изломљеног метала.
Уништење Тесниле лабораторије, с њеном дивном садржином, јесте нешто више од приватног страдања. То је несрећа за цео свет.
Видели смо га у тренутку када прилази рушевинама, запрепаштеног, згроженог, ужаснутог. Једном погледом, дугим и готово безнадежним гледао је по неупотребљивим остацима, окренуо се од рушевина и нестао у хладно мартовско јутро.
Колико знамо, тај Србин се неће предати. Његов лични губитак нека буде његова ствар, али шта ћемо са нашим, колики је? Хоће ли га тај скромни тихи Тесла успети да надокнади? Огроман је, и малодушни смо.
Индиције да је пожар подметнут - леде нам крв.



Кетрин: Махнито смо вас тражили
јуче цео дан. Нас педесет и више је звало, телефонирало, базало улицама, збало своје пријатеље који би могли нешто да знају - ништа... Ништа, никаквог трага, ни да сте живи или нисте - нико... Око девет часова увече Роберт је зарио главу у шаке и заридао.
Ја за њим. Али то није био начин... Изашли смо у ноћ. По пети пут смо се упутили у Ваш хотел и тек тада су нам на рецепцији рекли: Стигао је, али је рекао да никога не прима. То већ није било важно. Пали смо једно другом у загрљај и, умирени, отишли кући,
где нас је чекало њих педесеторо. Сви су били: Твен, госпођица Мерингтон, госпођица Ен Морган, Мерион Крафорд, Џозеф Џеферсон, Вестингхаус, Шерш, да не ређам даље... Госпођица Мерингтон је свирала најтужнију од свих мелодија... Жалили смо се оним
што је неповратно изгубљено, али смо се готово сви натрескали што сте све тако стоички поднели.
Пустите нас да Вас видимо поново.
Данас, када схватамо сву тежину катастрофе и када смо, сходно томе, све узнемиренији због Вас, мој драги пријатељу, ја сам чак сиромашнија, осим у сузама, које не могу бити послане писмом.



Био сам да нахраним голубове. Јуче су остали гладни па сам зарана похитао. У моме народу се каже: У добру се не понеси, а у злу се не покуди.
Никоме се нисам пожалио, ни потраћио помоћ. Лабораторија >>Тесла електрик компани<< делом је власништво господина Брауна и других партнера. Изгледа безнадежно да је обновим. Тантијеме из Немачке на полифазне моторе и динамомашине су капља у реци долара који су ми потребни.
Америчке тантијеме поклонио сам Вестингхаусу. Шта вреди што су сви огледи које сам изводио остали у мојој глави, где ће можда заувек остати. Биће то лудница на раменима.

Не кајем се због поступка према Вестингхаусу, и данас бих тако поступио, али зашто ми је то припало? Фатумске силе.Где је била ОНА ЖЕНА када је пожар букнуо? Да ли ме је и она напустила. Има периода у животу када свако попут данског краљевића пита: вити или не бити, питање је сад?
Бити. Али како?

Данас ме је, неочекивано, посетио господин Едвард Дин Адамс, финансијер који је организовао Међународну комисију за Нијагру и председник комисије које је изабрала мој систем за хидроцентралу. Адамс је мудар и далековид финансијер.
-Господине Тесла, ваша фирма је готова и ја знам да је више не можете васкрснути, али вам зато нудим да формирам нову компанију за ваша даља истраживања са капиталом од 500 000 долара и са личним учешћем од 100 000 долара. Да ли вам је толико довољно?
Сам бог је послао тога човека.
-Није довољно, господине Адамс али можемо кренути, а то је већ много... Мора се радити и мора се журити. Човечанство већ дуго чека напредак у овој области.
-Ви говорите тако као да сте обавезни да го обезбедите.
-Сви смо обавезни.
-Али има још истраживача осим вас.
-Има, али они иду погрешним путем. Боље је ништа не радити него одвући композицију на слепи колосек. Господин Едисон и Вилијем Прис раде на Вежичној телетрафији користећи индуктивнос, што је потпуни промашај.
Едисон је послао поруку из боза у покрету преко телеграфске жице која је спојена на половима дуж пруге, премошћавајући раздаљину индукцијом. Са научног и практичног становишта то је дечја играчка а не изум. Жао ми је што није дошао на праву идеју.
Ја је имам. Све је спремно. Обавио сам прва истражвања. На жалост, пожар их је све прогутао, али брзо ћу наставити. Имам све у глави, до детаља. Погребан је само новац.
-Штета је што радите тако.
-Има то и своју слабу страну, али ја не могу друкчије. Моји изуми морају најпре да се покрену у мојој глави... Како бих, рецимо сада, када сам остао без лабораторије и истраживачке опреме, испробавао толике изуме и сестеме да пипам и нагађам, како раде неки истраживачи.
Радећи у оскудици, привикао сам себе на један начин рада.
-Јесте ли чули за радове сер Оливер Лоџа? - упита Адамс
-Нарвно. Тај уважени научник успео је да пошаље Морзеове сигнале између две зграде у Оксфорду на даљини од неколико стотина метара. Изградио је одашиљач и пријемник стављајући Херцов варничар у бакрени цилиндар отворен на једном крају, тако производећи сноп ултракраткоталасних осцилација... Још једна играчка!...
Оно што раде не знају ни да назову модерним изразом. А то се код мене зове радио. Али радио који ће се чути, без жица и других матракула, широм света! То ће, на известан начин, у погледу могућности преношења бести, порука, сигнала културе и уметности бити нова ера!... Може ли се за то уложити 400 000 долара?
Ви ћете од тога, наравно, имати највише профита. Мени ће и убудуће бити довољно онолико колико је потребно за нове пројекте.
-Врло сте скромни, и то није добро ни за вас ни з амене - добих брло мудар одговор.
-Господине Адамс, свестан сам својих мана, али нисам у стању да се борим против њих. Ако можете, помозите ми у томе. Вештији сте и са много више искуства, имате такав дар. Ослободите ме тога да бих могао да радим још на јендом изуму који ће надмашити по значају све што сам до сада створио.
-Ооо! О чему се ради?
-О бежичном преносу енергије на неограничену даљину.
Адамс ме је гледао зумакнуто, искоса, потпуно резервисано, готово збуњево.
-Морам да признам да не разумем о чему говорите. Каква вам је то чудновата идеја - бежични пренос енергије?!
-Нема места чуђењу. То је наметнуло наше време и оно што смо до сада постигли. Бежични пренос енергије мора се јеноставно пронаћи и увести. И ја сам га нашао.
Траба још да испитам и усавршим нека решења па да човечанство добије систем за пренос енергије безмерно једноставан и јефтин.
Господин Адамс је ћутао, на крају рече у шали:
-Бојим се да ће тикве које са вама будем садио о главу да ми се ломе.
Одговорих му у истом тону.
-Него шта! Не мислите да можете проћи без тога.
-Носим се мишљу да удружимо снаге у нову компанију која би имала моћно финансијско залеђе Припона Мортага. Већ сам водио прелиминарни разговор са њиме. Веома је расположен за сарадњу са вама.
Размишљао сам о тој идеји.
-Морам вам рећи да сам у овом тренутку извесно резервисан према томе што предлажете. Морган је преузео Томсон-Хјустон компанију и Едисонову Електричну компанију да би формирао Џенерал Елекртик, а притиснуо је и Вестингхаусову самосталност. Бојим се да не изгубим оно до чега ми је увек највише стало,
самосталност и слободу у истраживањима.
Адамс није био задовољан мојим одбијањем.
-Бојим се да чините крупну погрешку. Нико осим вас не би одбио тако моћно савезништво. Оно никоме осим вама у овом тренутку не би било ни понуђено. Морган вам је веома склон... Понављам, грешите... Без њега, само са оним што могу да вам ставим на располагање, а то је само 40 000 долара, не можете предалеко отићи.
-Разумем вас, али разумите и ви мене. Схватам добро о каквим опасним процесима се ради у привредним круговма Америке... Не бих, дакле, ни у какве ланце, ма били и златни.
Адамс опет поћута. Те његове паузе биле су карактеристичне за његов начин комуницирања.
-Добро, кад је тако. Како не мримате мој савет, рачунајте са почетних 40000 долара. Остало препустимо току ствари.
Адамс није био честито ни замао преко врата, а ја сам набацио капут на леђа и запутио се градом да тражим нову лабораторију.