Зовем курира Керигена. Не чује. Где је то дете данас?
Јутрос је веома хладно, дува ледени ветар. Да му се није шта десило? Негде увек скита слабо обучен, гамен.
Ево га, долази. Собарица Елис се препире с њим. Стално јој прља оно што она доведе у ред. Те препирке обављају тихо. Не подносим када се људи препиру. Елис се према њему понаша као мајка, а њега то нервира, хтео би да је одраста. Има седамнаест година. Обоје су Ирци.
-Дечко, дечко - зовем га.
Он прилази постељи. Дајем му коверат који сам примио:
-Однећеш ово писмо на адресу Јужна пета авенија 35 и предати га господину Семјелу Клеменсу. Пожурићеш јер је хитно. Немој успут да се задржаваш јер хоћу да знам да ли си га нашао код куће.
- Хитаћу колико могу - рече дечко. - Дајте ми да успут попијем врућ чај, веома је хладно данас.
-Узми са ормарчића колико ти треба.
Он завуче руку и узе. Елис га пресрете на вратима и проверава колико је узео.
-Пустите га, Елис, нека узме још нешто поред чаја.
-Узео је он и мало више - рече она. - Брати пола од тога, чујеш ли ме!
Препиру се код врата.
-Нећу! Видиш да ми даје.
Оде. Елис гунђа.
-Размазио си га, Стари. Не сме се тако с децом - кори ме.
-Добро, госпођице Елис, послушаћу вас. Плашим се за његов одгој.
-Ти би њега брзо упропастио. Одваише се мек. Ми Ирци кажемо - као зечји реп.
-Госпођице, реците на рецепцији да позову господина Свизија. Нека дође вечерас до мене.
Свизи ће позвати Џорџа Шерфа да сутра направим експеримент за који је заинтересован. Али не знам хоћу ли моћи да одем до канцеларије. Осећам оштар бол у грудима. То мора проћи до сутра. Свизи мора поново да оде у Министарство рата због далеких снажних зракова којима желим да заштитим Америку од немачких и јапанских агресора.
Моји зраци топе авионе и друге летилице. За три месеца могу да опашем Америку заштитним појасом потпуне безбедности. Таквим заштитним оружјем у будућности моћи ће да се обезбеде од агресора сви народи, особито би то било важно за мале народе. Нико никога више неће моћи да напада и осваја. Људи ће најзад бити ПРИСИЉЕНИ да живе у
миру једни поред других. Људској агресивности доћи ће крај. Човекова стечена припода почеће да се мења и да даје потпуно друкчије резултате од досадашњих.
Братио се Кериген.
-Господине, вратио сам се. Морам вам рећи да сам безуспешно трагао за адресом који сте ми дали. Прво, тај крај града сада се зове Западни Бродвеј и тамо нико не зна за господина Семјуела Клеменса. Никад чули, кажу ми.
-Ах, Керигену, па ти не знаш да је господин Клеменс чувени писац Марк Твен, а за њега сви знају. Брати се назад и поново тражи.
-Добро, господине, братићу се, али ми је за то потребно да попијем још један чај с колачем.
-Узми...
Кериген оде. Елис га није пресрела.
Оштар бол пробија ме до кичме. Ако Министарство рата прихвати мој изум, Америка ће практично бити недодирљива за све аграсоре садашње и будуће. Нека у њој влада вечни мир и нека њиме понуди васцели свет.
-Стари, ти данас ништа ниси јео?
-Нисам. Нешто сам изгубио апетит.
Приђе ми и на онај свој ирски начин се подбочи о кукове и рече претећи:
-Чуј, ако станем да те кљукам, бићеш дебео ко гусан за Ускрс.
Волим њене грубости, привидне. Осећам како њено срце топло куца за све људе.
-А маломе си опет дао,а? Е, е, Стари, Стари, ти се бандоглав!
-Ту реч је и моја мајка умела да употреби против мене.
-Па, наравно, знала је жена с ким има посла. Али, знаш, са мном нећеш тако лако изићи на крај, да знаш! Управо сам се намерачила
да те притерам уза зид. Нећеш ти мени брдати и , ту , изигравати гладнога! Ниси ваљда одлучио да се посветиш? Још би само то требало, па би овај зимски ветар у тебе свирао као у тамбуру.
-После ових претњи, ја, госпођице, морам добро размислити да ли и даље да вас заджим за собарицу, или ћу да затражим од управе хотела да вас преместе у друге собе.
-Само покушај! Не знам ко би горе прошао, ти или та што би дошла после мене!
Запева неку сетну ирску мелодију. Слушам: хучи песма дубока и непрозирна, тачна и једноставна, као бела пена дна хрбату таласа северних мора.
Опет се братио Кериген. Чују се његове цокуле, бакти као млади телац.
-Ух, што је напољу гадно - говори Елиси. - Црево се смрзло у мени... Господине, опет ништа!... Био сам тамо и људи који све добро знају, кажу ми: Бре, мали, Марк Твен је умро пре 30 година, а на адреси који су ти дали некада је била лабораторија Николе Тесле. Беле, тај ко те је послао није при... опростите.
Стави ми коверат на кревет.
-Чуј, дечко, био је овде јуче, седео је на оној столици поред прозора, разговарали смо читав сат, хранио је голубове, читао ми је Том Сојер, жалио се да има финансијских тешкоћа! Схватио сам да му је потребна моја помоћ. У коверти се налази 25 долара, тек да преживи док му на рачун не пристигне неки хонорар.
Он тај новац мора добити данас. Сместа се брати и пронађи га како знаш!
Кериген се повуче поново узимајући коверат. Видео сам да је у недоумици како да поступи. Пришао је Елиси, али нисам чуо шта су говорили. Онда се Елис појави над постељом.
-Стари, биће да је дечко у праву. И ја овако проста знам да је Марк Твен умро пре него сам се ја родила. Немој, бре, да помисле да си побудалио.
Био сам дубоко несрећан што ми је Елис разбила илузије.
-Стари, теби изгледа нешто дебело није у реду? Да позовем лекара?
-Не треба.
Она се наднес над постељом.
-Одапећеш, бог те видео без везе...
-Елис, нећу. Хоћу данас да разговарамо, онако пријатељски и натенане, јер нисам ни за какав посао. Хоћеш ли?
-Још питаш! Знаш да сам ја причалица. А о чему ћемо?
-О чему год желиш. Што нам падне на ум.
-Дивно! Само да још оперем чаше, па ћу сести ту поред тебе.
Госпођице Елис...
Лице госпошђице Елис се наднесе, исто као Миличино.
-Нећете никоме рећи за веш?
Елис спусти руку на моје суве коске на покривачу.
-Не, Стари.
-Знате, не бих хтео да то икога побреди. Особито не оне у мојој домовини.
-Где је твоја домовина, Стари? Зар није овде?
-Јесте и овде. Али сам рођен у Лици. Знате ли где је Лика?
-Никада чула!
-То вам је крај где се богу одрешила врећа с камењем па му се све на том месту просуло.
-Дуговит си, Стари, као и увек. Сваког јутра ме дочекаш нечим што ме расположи.
-Знате ли зашто то чиним?
-Не знам.
-Морам вам то рећи пре него умрем. Да знате.Рећи ћу вам нешто што никоме нисам рекао.
-Веома ћу вити почаствована.
Застала је, срце јој јаче закуца.
-Веома ме подсећате на једну моју земљакињу. Елис приђе кревету да изблиза чује исповест којој се није надала;
веома је радознала. Има тако паметан поглед да ми се чини да ме та Иркиња по оцу а Италијанка по мајци прониче до у саму срж.
Моје изуме, почасти и признања она цени на наки свој начин. Она каже: Јесте, Стари, ти си одиста велики човек, ја не знам за већега, много си на с задужио али не мислим да си због тога срећан, нити да смо ми. Није ли тачно да су по тим твојим струјама измислили електричну столицу којом сада убијају злочинце? Зар то није жалосно? И слични њени разговори са мном.
-Ко је та госпођица? Како се зове?
-Милица. Молим вас да запамтите то име. Запишите га негде. Да не умре са мном. Ви ћете ми то учинити.
-Запамтила сам. Ја сам паметна, иако се на први поглед не би рекло.
-Да, Елис, веома сте паметни. Штета је што ништа нисте учили. Ни Милица није учила.
-Кажи ми нешто више о њој.
-Била је висока и витка, и имала је паметне оче.
-Зар је то све?!
-Више не знам. Разговарали смо у неком друштву можда пола сата. Ја сам ћутао и слушао је. Мислим да сам за то бреме проживео цео свој живот који припада жени. Био сам у стању неког божанског усхићења. На њеном лицу, из њених покрета и гласа пут мене је грлила сва женска лепота света. Нешто неописиво, Елис. Њен смех изазивао је у мени неке чудне струје у којима је било садржано све што ћу касније изумити.
-Да ли си је икдада касније видео?
-Не. Када сам први пут долазио у завичај из Америке, надао сам се да ћу је срести, али нисам. Сестра Марица, која је једина нешто знала, рекла ми је да се удала, али да није срећна. Мене је то покосило. Не знам што бе бих дао да сам о њој чуо да је срећна.
Елис је ћутала сетног лица.
-Знаш ли да ли те је икада споменула, да ли је некоме нешто рекла о теби?
-Јесте. Распитивала се о мени код мајке. А примио сам и један њен поздрав преко рођака.
-И то је све?
-Остало је маштарија. Пуста, свакодневна...
-И никада неку другу жену ниси волео?
-Многе сам овожавао.
-А било их је које су тебе хтеле?
-Било је.
-Много?
-Нисам обраћао пажњу на то. Није било времена. Увек сам имао превише послова.
Поново ми додирну руку.
-О, Стари, колико смо слични! Мушкарац кога волим има дивно чело и орловски нос, а глас му је сличан грмљавини. Мало личи на тебе, само што је млађи једно шездесет година. Не знам му чак ни име. Могла бих само да га препознам. Ја сам у још глупљој ситуацији!
Али он ме је шчепао за цео живот, као и тебе та Милица... Ето, зар није чудно: једна собарица и један Тесла имају исту судбину... На другој страни, пак, исти си као мој отац, који је као и ти учинио толика добра дела а умро је у беди, како ћеш, како видим, и ти... Живот би био диван да тако често није гомила гована која се морају појести...
-Мудри сте, Елис. Све је како сте рекли. Али људи засада ништа боље нису измислили.
-И не може се ништа боље измислити!
-И ту сте у праву. Ако би се било шта суштински изменило, више не бисмо вили људи већ нека друга бића.
-Рецимо, смрт?
-Рецимо смрт. Сви желе да се она некако замени за вечно трајање. А коко би тек тада било!
-Ја бих пошандрцала један дан након тога сазнања.
-А шта друго крупније може да се промени? Одиста ништа.
-Ето, ти си баш велике ствари измислио. Па, шта? Људи су и даље несрећни, и шта ти вреди сав тај твој псећи живот?... Слушала сам од других како су те тровали подлостима, покрадали ти изуме, и тако то. Све учена и паметна господа! Шта онда остаје нама бедницима? Хоћу рећи, Стари, ни знање не доноси срећу; ни врлине!
-Када бих се сложио с вама, морао бих цео свој рад довести у питање.
-Нисам то хтела да кажем. Ипак си ти много помогао, али само на један начин.
Елис спрема сто са папирима. Гледа их. На једној фасцикли пише: ПОСЛЕДЊА ИЗРАЧУНАВАЊА. Она то једва прочита сричући, полугласно.
-Ни данас ниси устајао?
-Нисам.
-Бринеш ме. Не личиш ми некога ко ће живети 150 година, како тврдиш. Само што ниси отегнуо папке.
-Ово је пролазна криза.
-Твоју рачуницу побркао је онај ђавољи аутомобил.
-Елис, да ли је дечко данас хранио голубове?
-Ти голубови су ти и дошли главе.
-Нису они криви. Није крив ни тај човек.
Елис наднесе очи над постељу и рече строго:
-Само си ти крив, здамупитеринама!... Како си ти уопште догурао такав до ових година, питам се?! Нервира ме та твоја доброта! Ако се та лудост може тако назвати. Много ти је зла нанела.
-Није, Елис.
-Ма шта није! Кењао си нам ту неке губарије, а они су те искориштавали као будалу! Колико си само опростио оном трулом богаташу Вестингхаусу? Кажи колико?
-Милион долара.
Она се пренерази.
-Аооооо, бог те шишно! Толико?!... Чуј, Стари, па ти си одиста ударен!... Чуј, милион долара поклонити једноме од најбогатијих људи Америке!... Па, чуј, зар се поред тебе није нашао нико да ти каже: бре, глупаче, шта чиниш!
-Мени је више било стало до онога што ће моја струја донети човечанству. Не разумете?
-Шта ту има да се разуме. Тебе је једноставно трабало ставити под надзор као малолетно дериште. Слушала сам како ти никада ниси знао са новцима.
-Тај човек ми је помогао када ми је било најтеже.
-А онда си му се одужио брдом долара!
-Тако се ради код нас у Лици.
-Та твоја Лика никада неће бити Америка. Овде се не поклања ни један цент. Мени нико ништа није поклонио, ни колико је црно испод нокта.
-То је жалсно, Елис.
-А, је ли, да ли ти се тај икада реванширао?
Чекала је подужи одговор.
-Није. Али то није било важно. Он је врло заслужан за Америку.
-Знала сам. Еј, Стари мој, Стари! Треба тебе преко колена, па сто по туру. Али сад не вреди. Прошло је све... Али, знаш, кад те гледам овако немоћног, напуштеног и бедног, дође ми да заридам до небеса!... Бем им сунце жарко свима!... Толико си дао, а они, пизде једне, оставили те да умреш овако!
Нису ме сви оставили. Влада моје земље ми шаље редовну помоћ.
-Видим, и они су се претргли. Каква је то помоћ кад залажеш личне ствари?
-То је сиромашна земља, а сада је и рат.
-А зашто сада не потражиш оно своје од Вестингхауса? Он је сада богат и пребогат.
-Никола Тесла неће ни од кога тражити помоћ- Гледала је жалосно.
-Волим што си такав, али, видиш ли, да си догурао до пуког сиромаха. Куку теби!
-Није ми куку. Чим оздравим, продаћу неке своје нове изуме.
-Шта си то опет изумио?
Сива завеса се намаче између мене и ње. Не видим је,али чујем како понавља питање и како јој говорим како некоме ко се у то разуме:
-И сад, док разговарам с вама, Елис, непрекидно ми је у памети пренос снаге да даљину вез жица. Та идеја ме даноноћно окупира има већ 60 година. Знате, ради се о открићу које би људима широм света донело неслућено благостање. Тим мојим изумом затворио би се круг свих мојих изума. Многи, међутим, мисле да је та идеја немогућа. Велика већина научника не верује да се тако шта може остварити. Пренети енергију без жица на неограничену даљину, са свакога на свако место на земаљској кугли, па и на друга небска тела, то им се
чини фантастичним. Али, то није фантастика. Ја сам извршио опите такве врсте... Не треба се плашити замисли о даљинама. Нестрпљивом и журном путнику који броји поштанске сахате и километре Земља може изгледати врло велика; али најсрећнијим људима, асатрономима, који посматрају небеса и мере Земљу својим мерилима, њима је Земља веома мала, само грудвица, али са свим законостима и појавама које бисмо могли наћи у вило ком делу свемира. Свуда је Струја свуда електрични полови, микро и макро електрични набоји. Све функционише као савршено складна целина којим, од светла до гравитације,
све се простире несхватљивом брзином, али се простире и то ничим није могуће спречити. Односно и то ће се једанпуд моћи, али тада ће човек почети да ствара нови Универзум, и да преправља постојећи по својој вољи... Пратите ли ме?
-Пратим, али ништа не разумем. Али те молим да говориш. Волим да те слушам.
-Ви сте једна тако благодана и паметна особа. Сами Бог ми вас је ослао.
-Остави то, већ причај.
-Можда већ на пролеће наставим са градњом једне велике радио-станице попут оне у Ворденклифу.Помоћу ње бисмо могли видети било који предео на Земљи, који год желимо, без ичијег одређивања и уплитања у наше жеље. Рецимо, ви и ја богли бисмо на једној светло стакленој плочи, која може бити од неколико центиметара до неколико десетина, увек имати једно друго, да се стално глдеамо ако желимо и да чујемо шта говоримо, да поручујемо људима који су он дас веома далеко наше намере и жеље, и да их примамо од њих. С таквим изумом осећали бисмо се као једно огромна породица. Пали би сви зидови којима смо сада одвојени једни од других. Уве бисмо знали шта ко ради, шта жели и не жели... Када тај изум угледа света, ви ћете моћжи помоћу њега да потражите
вашег драгог са гласом који личи на грмљавину, да ступите с њим у контакт и одржавате везу по својој и његовој жељи. Моћи ћете да га чујете и видите у свако доба дана и ноћи. И он вас исто. Никада нећете морати бити одвојени, да не знате једно за друго.
-Стари, да ли ти мене зезаш или говориш озбиљно?
-Озбиљно.
-Чуј, кад би ти то мени смислио, ја бих ти сад ноге изљубила! Али мени то изгледа више будаласто него могуће... Чуј, шта ми прича! Ма, да ти, Стари, ниси пошандрцао? Или се са мном лаковерном шалиш?
-Надам се да нисам пошандрцао. Мој мозак још савршено ради. Имам у глави готове планове тога изума. Јуче сам израчунао последња израчунавања, и све се саже. Још само да устанем на ноге лагане!
-Говориш озбиљно, ја не могу да ти не верујем. Али то је као у бајкама!
-Нисам вам још рекао све.
-Шта још, обогу? Немој да се згранем сасвим!
-Примајте све као лепу бајку, ако вам је тако боље... Не само да ћете вашег драгог моћи да видите и чујете кад год пожелите, већ ћете моћи да знате шта мисли и осећа. Моћи ћете као кроз отворена врата да уђете у његов мисаони и душевни живот, ако вам, наравно, он то дозволи, ако притисне дугме на свом малом уређају преко кога сте у додиру.
-А ако не притисне?
-Онда ништа.
-Ах!... Он можда неће хтети.
-То је његово право, зар не? Нико нема право да завирује у наш живот ако ми то не желимо, и зато ја немам право да измислим такву противприродну ствар. Знате, ми научници морамо да водимо рачна и о томе да наши изуми буду у складу са нашим моралом. Та наша обавеза често се изневери од оних који на нашим изумима желе да зараде новац и остваре своје циљеве, као што је владање људима, рат и слично. Наука је, на жалост, незаштићена од таквих злоупотреба, те се лако може десити да човечанство плати главом оно што су његови најбољи умови измисили.
-Па, добро, кажи ми како ти ти смишљаш такве ствари? Ја то никада не бих могла. Никада ми ништа пало на ум није да смислим.
-То је зато што се тиме не бавите. Мозак се мора усмеравати и извежбавати у свему, и онда се могу чуд апостићи ако вам је ум по природи квалитетан. Ја сам од раног детињства муштрао свој ум и совју вољу.
-Тај твој изум, Стари, проклеће лажови и варалице, јер ће им с њиме одзвонити.
-Биће, виће мало притешњени, али се неће моћи искоренити све док у друштву буду постојали услови за лаж и превару. Али зато неће бити неизлечиво болесних људи. Можда уопте неће бити болесних.
-Како и то, Стари?!
-Тако што ће се преко једног сличног апарата, који неће бити већи од дугмета на кошуљи, моћи путем електромагнетних промена у организму, пратити наше здравствено стање. Са тим апаратом ће бити повезан један други који ће уврђивати шта треба учинити да би се појава болести одмах сузбила.
Њене зенице се раширише.
-Запалио си ме скроз.
-Волим што сте тако радознали. Дајте чашу воде, молим ва.
-Хоће ли чашу сока који сам ја правила?
-Радо бих попио чашу сока који сте ви правили. Од чега је?
-Од цвета зове.
-Моја мајка је правла тај сок. Веома сам га волео. Мислим да га је она измислила у том крају. Она је доста тога измислила, знате.
-Видим да си од ђаволске лозе.
Принесе ми чашу, подиже ми јастук и поправи на њему мреске; гледа ме нежно као да ми је мајка. Запахну ме мирис ливада у Смиљану. Пролеће је, врдо изнад куће помамно гори цветом трава и зуком пчела; чактар на овну ко сат повремено куцне у небо, такне у Време Земље као мирисни ветрић у крошњу процвале крушке пред кућом; чованица у белој марами и кикљи уплиће звезде у прслук који некоме плете; мајка зове да попијем чашу сока од зовиног цвета; мрави прелазе поток преко врвна са мрвицама хлеба које им просипам водећи их на тај начин у двориште.
-Из Ирске је. Моја бака га је измислила за Ирце.
-Па и ти си онда од ђавоље лозе.
Јесам, Деда Ирац био је видовњак. Предвиђао је догађаје, земљотресе, невреме, болести, ратове...
-Видите, људи обично не верују људима са таквим способностима, мислећи да је све то некакво подваљивање, а ја у ту појаву верујем. Такви људи су само изузетно осетљиви сензори, хватачи разних емисија кјоима је испуњен свеукупни простор. Те емисије могу бити електричне природе, али и нама још непознати извори... Тек смо учинили прве кјораке у открвању природе. Чуда нас тек чекају. Једнога дана ћемо умети и научно да објаснимо као то неки људи умеју да предвиде вудућности; како успостављају мисаони контакт са осовама које су он њих далеко вие хиљада километара. Ја сам на путу да о откријем.
-Шта то?
Како се могу пренети мисли и наша животна енергија на даљину.
-Мисли нису ствар да се могу преносити.
-Можда нисам нашао добар израз. Ако већ нисам нашао добру реч, да покушам да вам објасним. То откриће тицаће се наше нове способности да редајемо и примамо мисли, интерлектуалну и биолошку енергију једни другима, да их шаљемо на даљину, као и на близину, свеједно.Сада то чинимо несвесно и сам малом снагом, и само неки људи, они који телепатски реагују. Такав је био и ваш деда. А ја хоћу да ту способност развијем код свих људи који то буду желели.
Горели су јој образи и блистале очи.
-И мени самоме је ово што ћу вам рећи нова мисао. Можда је и последња, јер осећам да ћу за два дана умрети. Могу вам рећи тачно час. Мој ум се напреже пре него се угаси да се ослободи оне јаке напетости коју нисмо у стању да отклонимо све док нас нека важна ствар окупира. Кад кажем ум, ја не мислим само на онај орган који је код људи смештен у лобањи, већ на цео организам, јер цео наш организам мисли, сваки његов део, свака ћелија. Свака ћелија нашег организма излучује информације које су упућене свим другим ћелијама, као што све те друге упућују своје информације њој. Можете ли замислити тај систем информација у коме учествује више милијарди учесника? Каква мрежа функција! То је један бескрајно сложен информациони језик нама непознате
интелигенције. Oткривање тога језика откриће нам суштину живота. Мозак је само сабирни центар за оно што у спознајном смислу треба да уради он сам. Оно што он произвене, мислим на мишљење, производ је узајамног дејства материје и енергије.
-Да ли је то Бог тако удесио? Да ли он стоји иза свег тог чуда?
-Нешто стоји. Свакако не оно што ми обично мислимо да је Бог. Можда тог Бога треба схватити као Струју.
-Ви све на струју!
-Дабоме. Сигуран сам да је струја ако не једнини а оно један од важнијих видова транспорта енергије у свим формама времена и простора.
Елис је ћутала. Хотелска соба на 33. спрату >>Њујоркераѕѕ засута позним љубичастим светлом. Испод је стењао уморни и нервозни град.
-Ви треба да идете кући, дуго сте се задржали. Вашој мајци сте потребни.
-Нисам јој више потребна.
-Елис?!
-Сахранила сам је пре две недеље.
-О, веома ми вас је жао. Знам колико патите... Смирила се, јадница...
Елис је тихо јецала и шмрцала.
-Онда останите уз мене ако вам није досадно и ако немате пријатније место.
-Најлепше ми је са вама.
-Хвала вам. Дирнули сте ме.
-Могла је још да живи...
-Многи људи прерано умру.
Елис крајичком кецеље обриса неколико труна прашине са ноћног ормариће.
-Зашто ништа не једеш? Јесли ли одиста решио да умреш?
-Ноћас ће ме посетити ОНА.
-Опет Она?
Елис доби израз љубоморне жене.
-Да неће да те води ТАМО?
-Да, да ме води.
-И решио си да идеш?
Бела је бледа. Доња усна јој је подрхтавала. Личила је на моје темпераментне Личанке.
-То није ствар мога хтења.
Она зацвиле као куче коме су сломили ногу:
-Како се ОНА заве, та...?
-Зашто сте увек зли када је о њој реч?
-Зла је ОНА, а ја само настојим да те заштитим од ЊЕНЕ пакости.
-Али, ОНА је нестварна.
-Ама, коме причаш! Како је оно зовеш?
Накашљах се.
-ОНОСТРАНА.
Господе, какво име! Седела је на ниском кинеском табурету обложеном ишараном кожом.
-Иди! Ђаво вас однео обоје! Шта се ја ту толико трцам.
-Елис, ОНА ми је више пута спасила живот у детињству. Десет пута сам се давио у реци, готово су ме скували у котлу; за длаку сам побегао подивљалим псима;
био сам закован, смрзнут и изгубљен; устрашено сам стајао пред дивљим вепровима чекајући да ме раскину; прележао сам три опаке болести, кугу и колеру, и нису ми
могле ништа. Немогуће је да ми се све то дешавало случајно. Уосталом, поуздано знам да је ОНА мој пратилац; да је увек иза мене, невидљива, бестелесна, као СИВА СПИРАЛНА МАГЛИНА, али делатна и свемоћна... Толико пута сам желео да је видим, али чим бих се окренуо, ње би нестало. Први пут видео сам је у шуми изнад куће у Смиљану; замакла је у увалу пре него сам је ослови. Та жена
ми се једне ноћи јавила у сну. Такла ме за рама. Отворио сам очи и видео неодређено исто оно лице које ми се на трен приказало у шуми. Ја сам ОНОСТРАНА, не плаши ме се, рекла је. Гледао сам је као што бих гледао мајку, с поверењем и присно; никаквих знакова да ми се привиђа није било. Кажи како се зовеш да те могу призвати када ми затребаш? упитах је. Не треба да знаш. Није добро да ти кажем - рече ОНА. Кажи ми онда хоћеш ли ми помагати целога живота? - упитах је.
Да, мени си ти ДОДЕЉЕН - рече ОНА. Ко ме је ДОДЕЛИО теби? - упитах. Једна моћна сила коју ћеш упознати када порастеш - одговори ОНА. Има ли још дечака који су као ја под заштитом те силе? - упитах. Има још три у целом свету. Ви никако не смете умрети док не урадите оон што вам је намењено рече и нестаде је... На њеном месту оста празан простор. Пружих руку у том правцу - ништа! Био сам веома узбуђен. Дознао сам тада нешто тако ваћно о себи. Неке неизвесности које су ме мучиле
ишчезоше с њеним нестанком, али се друге надвише. Каква је то сила у чијој сам власти, потао сам се током целог живота. Шта ми је ДОДЕЉЕНО, шта ћу то вити и чинити? Увек сам знао, и нисам знао, да је то оно ОНОСТРАНО, оличено у њеном лику.
-Ево имаш једно писмо, нашла сам га исод врата.
-Отворите га и прочитајте.
Елис неспретно отвори коверат и стаде да чита:
>>Господине Тесла, Ваша теорија о космичким зрацима, коју сте смело изнели има томе више од 20 година, ових дана је доживела експерименталну потврду у радовима Артура Н. Компотона и Роберта А. Миликана. Сећам се како су Вашу теорију о космичким зрацима, када сте је изнели, научници одбили као фантазмогеричну тлапњу једног остарелог истраживача. Тамо где сте Ви на основу чистог размишљења и дубоког понирања у утробу природе могли и без експериментарећи: овде се крије зец, осталој светсккој науци, која Вам није поверовала, требало је 20година да га појури
отуда. Та профитерска Америка није Вам прискочила у помоћ да Вам омогући да и ову величанствену идеју операционализујете. Пуних 30 година она Вас је кињила сиромаштвом и тако нанела једну од најтежих штета, право чедоморство, светске науке чији сте Ви челни и далеко најзначајнији истраживачки ум 60 година! Човечанство је огромно изгубило, његов ход у ново доба је трагично успорен и скрајнут на путић којим се тапка слепачки уместо да се корача у чизмама од седам миља, како би корачали да су Вам богаташи одрешили кесу.
Тренутак је да се каже и остало што је друга наука, далеко пре Вас открила јер никада није могла да држи корак са Вама, немајући ни инвенцију ни научнике смелости Ваше.
Данас се сматра да је В.Р. Зворикин развио електронски микроскоп (1939), а слава за тај изум заправо припада Вама, јер Ваш опис ефекта који сте постигли помоћу лампе са угљеним дугметом, када сте употребили изузетно висок вакуум - то је без икакве измене оно што се данас назива електронским микроскопом с повећањем од милион пута. Још један ефекат које је произвела Ваша лама с угљеним дугметом данс слови као откриће других. То је ефекат произашао из ефекта резонанције, којиј се може сматрати претходником разбијача атома, циклотроном који је Ернест Орланд Лоренс открио тек 1939. године!
Ви сте први још деведесетих година у Вашој чудесној лампи разбијали атомско језгро угља. Друго, да није 1939. године тај Лоренс располагао Вашим калемом од 5,000.000 волти, који је једино могао да обезбеди неопходну снагу, машине за цепање атома нкада не би функционисале, што значи да не би било никакве атомске физике ко зна колико веремена још. Не би било Пјера и Марије Кири, ни Анри Бекерела, Ни Роберта Миликана, ни Артура Миликана, који су сви на Вашем генију засновали свој рад и добили нобелове награде. Колико знам, само је један научни великан, Џ. А. Флеминг могао да схвати Ваш гигантски ум пишући Вам:
>Најсрдачније Вам честитам на Вашем великом успеху... После овога нико не може да порекне Ваше квалификације за чаробњака првог реда, на пример Реда племенског мача.<
У својој научној , невероватној јурњави од идеје до идеје, које су се просипале из Ваше главе као кише из облика, од изума до изума, Ви нисте стизали да патентирате ни половину својих изума, већ су тако озишли у заједничко добро. Тако је завршио и Ваш електрични сат, који је настао на бази ингениозног једноцилиндричног мотора без вентила који је покретао компримирани ваздух или пара. Вез тог вашег изума не би било могуће мерити тачно астрономско време, па према томе ни изводити многе теорије у области струја и атомске физике.
Joш 1890. године обзнанили сте терапеутску вредност дубинског агревања људског тела високофреквентним струјама, што је касније било познато као дијатермија, из чега ће се развити огромно поље драгоцене медицинске технологије без које бисмо немоћно и масовно умирали на хиљаде свакога дана. ваше откриће друге ће приписивати севи, наравно, уновчити оно што Ви нисте стизали и зашта нисте марили. Вас никада нису разумели до краја, а чинили сте све да Вас схвате. зато сте говорили оним једноставним песничким језиком којим се фовори деци да бисте им нешто боље објаснили. Тако Ви у једном тренутку, пред новим открићем, кажете у једном предавању: >Сада ћу вам створити ватру која не троши материјал, па чак ни хемијску реакцију (ТАДА СТЕ ДОДИРИВАЛИ ФИЗИКУ ПЛАЗМЕ!).<
Ко би то још тако једноставно рекао?! Морали сте се тиме служити не само зато што сте вили и поснички геније већ и зато сте и тај научни свет морали некако увести у области где јоп ни језички терними за нове појмове које сте стварали нису вили познати. Па шта ћете онда него све свести на: и деци је јасно...
Сећам се сцене на Светској изложби у Чикагу 1893. године када сте били ослешљени запрепашћујућим светлима цеви напуњених гасом, од којих су неке били фосфоресцентене и за које сте користили уранијумско стакло. Како смо у то престрашено вленули питајући се у својој пометености: да ли је све ово могуће, или нас овај човек сличан роди опсењује! Ви сто своје открић, данашње флуоресцентно светло, никада нисте патентирали, а то су урадили други, али тек после 50 година. Ви сте то тада скромно и једноставно објаснили присутнима: >Ево једноставне стаклене цеви из које је ваздух истиснут делимично. Ухватићу је; довешћу своје тело у додир са жицом која проводи наизменичну струју високог напона, и цев у мојо руци ће заслепљујуће бљеснути. У који год положај да је ставим где год да је померим , докле год могу да досегнем, њено нежно,
угодно светло остаје несмањеног интензитете.< Тада је, сећам се , професор Браун, Едисонов агент, тај подли инжењерчић у служби не бољег истраживача, био присиљен да напусти Ваше предавање постиђен и злобан до немоћи.
Затим сте показали своју вежичну лампу, односно лампу за пражњење без електрода, која је могла да се помера свуда по соби и да и даље сабласно светлуца. То ваше откриће, никада патентирано, изучавају већ 80 година и једва да су сада нешто од тога патентирали (Д. Мекферлан Мур).
Када сте говорили о ефектима наизменичне струје високе волтаже и фреквенције, рекли сте никоме тада јасну синтагму: >ИСТИ НЕОДРЕЂЕНИ СВЕТ<, што ће много касније бити идентификовано као струја електрона. Ја сам тада, сасвим озбиљно Вам кажем, помислио: Овај није овдашњи!
Затим су Ваши дугачки прсти спретно изабрали други предмет: >Ово је сијалица из које је испумпан ваздух и која виси на само једној жици... Хватам је и платинско зрнце, монтирано у њој, доведено до живог усијања... А ово је једна друга сијалица, спојена само једном жицом, која је испуњена дивним бојама фосфоресцентног светла чим додирнем њено метално постоље...<. Људима који су били поносни на свој здрави разум било је најважније да се некако одупру Вашим опсенарским открићима, на чију практичну примену још чекамо.
Тада сте говорили и нешто за нас потпуно бесловесно: > Кроз многе километре проређеног ваздуха, усмереном енергијом од много стотина и хољада коњских снага, мотори и пумпе радиће на знатној раздаљини од стационарног извора. Нећемо имати потребу да на садашњи начин преносимо енергију. Нећемо имати потребу да уопште преносим енергију. Када мину многе генерације, наше машине ће покретати енергија коју можемо добити у сваком кутку Свемира... Идеја није нова, < рекли сте скромно, , налазимо је у очаравајућем миту о Антеју, који извлачи енергију из гла.. Само је пуко питање времена када ће човек успети да прикључи своје машине на сама кола природе...< Ваш чудесни пројекат, за који су Вам недостајали само долари, ни до данас није реализован. Нема још једног Тесле да понови највеће од свих открића...<<
-Елис, доста.
Елис престаде да чита.
Дуго је била тишина.
-Молим вас чашу воде.
-Имаш сиве очи и веома дугачке палчеве. На кога то, Стари?
-На мајку. Оне ми нису увек биле сиве. Рођен сам са црним очима, па су ми од рада посивеле.
-Код нас у Ирској сиротињи очи посиве од рада.
Елис ме је држала за руку, хладну као костур Јапода.
-Стари, јеси ли када размишљао о томекако ћеш нас оставити овако немоћне да се ковељамо каоко знамо без тебе?
-Нећу вас оставити веспомоћне. Размишљао сам о томе целог живота... Зато слушај, добро слушај, јер све мораш добро запамтити.
-Кунем се да ништа нећу заборавити!
-Када умрем, после моје смрти, доћи ће миђу вас човек који ће се звати исто као и ја. Познаћете га по томе што ће имати три ока; једно на темену, оно којим он види у све тајне; а у глави ће имати разум који сваку тајну одгонета. Тај трооки с мојим именом отвориће Тајна Врата нашег разума у који смо затворени и одвести човечанство у царство Свеопштег разума Универзума. То ће учинити тако што ће узети живу, сумпор и со, три суштинска елемента сваког алхемичара. Живу ће претворити у свест, сумпор у осећања а со у интелект. У процесу спајања тих елемената настаће четврти, кога она назива НИГРИДА, која настаје тек у трену када из овдашњег разума, који нам је дат за живот на овој планети, закорачимо у царство Свеопштег Разума Универзума, у његова психичка, магнетска и магијска дејства. НИГРИДА је, дакле, кључни елемент у том процесу. Њега ћете узалуд траћжити
на таблици Мендељејевих природних елемената, тамо га нема. Шта је дакле НИГРИДА? Синтеза свих природних елемената и још једна супстанца потпуно друкчија од свега што садрже материјални и нематеријални елементи. Назвао бих га есенцијом психичког и инте- лектуалног феномена у материјализованом виду. НИГРИДА личи на метал, по сјају и тврдоћи слична је дијаманту, али се понаша коа свако живо биће. Реагује час као биљка, час као човек, инсект или риба. На светлост, ватру, графит, истине, исток - реагује љубичастом светлошћу; на звук, бело , топлоту, електрицитет и дрво - у њој се појави дуга; на воду , зелено, запад, Месец и водоник - претвори се у облутак; на Универзум, ум, уметност - емитује ми-саону енергију тоталних могућности, или Свеопшти Разум Универзума. Када сам је приближио смрти - скакавцу којиј је умирао - нигрида је отворила тајна врата његовог разума и пропустила га на ону страну где нема смрти,
у царство Свеопштег Разума Универзума. На исти начин ће се то десити људском роду када Трооки дође међу вас да вас одведе са ових паћеничких воравишта у бесмртна и сретна.
Елис упита:
-Стари, јеси ли све урадио што си хтео?
-Многа моја открића остала су у мојо глави и на мојим папирима.
-Стари, ја ових дана треба да добијем неко наследство. Мислим да ће бити око 9000 долара. Моће ли ти то нешто значити у тим твојим плановима?
Нисам могао да јој изговорим, одао бих се.
Wednesday, August 29, 2007
19
Донеше ми вест да су усташе спалиле моју родну кућу у Смиљану и цркву где ми је отац служио. Та зверска врста људи, данас тако распрострта широм Европе, чини нечувене злочине. Мој јуначки и поштен народ, само зато што је непокоран и слободарски, завршава под усташким камама и под ударцима маљева у логорима. Насрнули су да га униште, да сатру сваки траг његовог постојања на територијама које они називају хрватским.
18
Кенет Свизи: ...А тек како је тај човек радио! Испричаћу вам одмах малу епизоду. Сећам се као да је јуче било. Спавао сам у свом стану као заклан. три сата је после поноћи. Одједном ме буди телефон. Кроз сан чујем његов глас: Свизи, како си, шта радиш? Слушај, молим те, шта ти мислиш о... Био је то један од многих разговора у којима ја уошште нисам стизао да учествујем.
Говорио је час нервозно, час испрекидано, час страсно, одушевљено. Нешто је прорачунавао, испитивао, супротстављао разне тезе, коментарисао, и кад му се учинило да је дошао до решења за којим је трагао, нагло је затворио телефон. Трајало је то пола часа. Ја сам, нарабно, само слушао. Њему, очигледно , није био потребан мој одговор. Требало му је да некоме каће докле је дошао ,да речју искаже оно што је његов визионарски дух сагледао, да на неки начин горумулише мисли које су га у те ситне сате спопале. И чинио је то спонтано - на свој начин. Ноћ или дан - за њега није било разлике. Тесла је 365 дана у години живео у своме свету, у том фантастичном споју поетске маште и научног стварања.
Наши сусрети су у јендом периоду били чести. Бојао сам се да не сметам његовом раду, те сам се понекад извињавао што сметам, на шта је он једном приликом рекао: Не сметаш ми. У мени има два духа: један што разговара, а један што се бави проблемом који сам му задао. Ја кроз разговор гледам као кроз стакло. Док смо вечерас о свему и свачему разговарали, ја сам решио успут једно доста тешко питање на проблему којим се бавим.
Седим с њим за столом очекујући да полуга хотела донесе наручена јела, а он на чистом белом чаршаву хитро црта дијаграме, проверава неке тезе, уписује бројке и не обраћа пажњу ни на кога, баш као да је у лабораторији а не у хотелу. Или - сећам се добро - нагло прекине разговор и, молећи да га извиним, вели: Морам хитно да се нашем с једним познаником. Треба да наставимо дискусијоу о могућности интерпланетарних комуникација.
Да, кад смо већ при томе, хтео бих да кажем своје мишљење о томе зашто је Тесла у овом практичном свету покаткад личио на непрактичног маштара чији су џепови често празни. Едисон, на пример, а с њиме и многи други научници, често су се везали за моћне финансијске групе, настојали да своје радове одмах претворе у материјалне вредности од којих ће имати непосредне користи. Они су имали своје друштво, и тада се, као и данас уосталом, тачно знало ко куда припада на лествици друштвеене моћи. Тесла није припадао том друштву. Он је целим својим бићем припадао генију који је природа у њему саздала. Сагоревао је у огњу неуморног стварања, у пламену који се у њему није гасио. Било је , разуме се, људи који то нису могли да разумеју, који нису схватили да је тај занос део Теслиног бића и да он друкчији не може бити. Изгледао им је чудан због свог понашања, неки су у њему гледали занесењака све док га нису боље упознали.
Колико пута сам имао прилику да се уверим да Тесла гледа на новац само као на зло без кога се не може. Ако га је имао, па ма то били и милиони, одмах би и последњу пару улагао у лабораторије, куповао је оно што му је потребно да би могао да настави истраживања. Безброј пута смо заједно одлазили на ручак или вечеру негде у граду - али ми он никада није дозволио ни један цент да потрошим. А дешавало се да ни он нема ни пребијене паре. Обично би се у таквим случајевима извињавао говорећи да негде мора хитно да сврати и да га причекам. Знао сам да се изгубио да од некога позајми новац, али сам ћуто, јер бих га иначе увредио. Једном приликом му споменух да се спремам за пут у Европу, морао сам отићи неким послом. Почео је да ме одваћа: Зашто сад идеш? Како ће платити пут, знаш ли колико то стаје? Сачекај мало, још једну годину можда, биће бољих дана, зарадићу ја; ето, обећавам ти - идуће године имаћу милион, видећеш, платићу све трошкове. Био је апсолутни алтруист.
Имао је обичај да каже: новац? Шта ће ми то? Ја бих у њему уживао једино кад бих имао пуну собу тог папира па да га онда избацујем кроз прозор.
Имао је детиње срце, умео да буде нежан као мајка
Говорио је час нервозно, час испрекидано, час страсно, одушевљено. Нешто је прорачунавао, испитивао, супротстављао разне тезе, коментарисао, и кад му се учинило да је дошао до решења за којим је трагао, нагло је затворио телефон. Трајало је то пола часа. Ја сам, нарабно, само слушао. Њему, очигледно , није био потребан мој одговор. Требало му је да некоме каће докле је дошао ,да речју искаже оно што је његов визионарски дух сагледао, да на неки начин горумулише мисли које су га у те ситне сате спопале. И чинио је то спонтано - на свој начин. Ноћ или дан - за њега није било разлике. Тесла је 365 дана у години живео у своме свету, у том фантастичном споју поетске маште и научног стварања.
Наши сусрети су у јендом периоду били чести. Бојао сам се да не сметам његовом раду, те сам се понекад извињавао што сметам, на шта је он једном приликом рекао: Не сметаш ми. У мени има два духа: један што разговара, а један што се бави проблемом који сам му задао. Ја кроз разговор гледам као кроз стакло. Док смо вечерас о свему и свачему разговарали, ја сам решио успут једно доста тешко питање на проблему којим се бавим.
Седим с њим за столом очекујући да полуга хотела донесе наручена јела, а он на чистом белом чаршаву хитро црта дијаграме, проверава неке тезе, уписује бројке и не обраћа пажњу ни на кога, баш као да је у лабораторији а не у хотелу. Или - сећам се добро - нагло прекине разговор и, молећи да га извиним, вели: Морам хитно да се нашем с једним познаником. Треба да наставимо дискусијоу о могућности интерпланетарних комуникација.
Да, кад смо већ при томе, хтео бих да кажем своје мишљење о томе зашто је Тесла у овом практичном свету покаткад личио на непрактичног маштара чији су џепови често празни. Едисон, на пример, а с њиме и многи други научници, често су се везали за моћне финансијске групе, настојали да своје радове одмах претворе у материјалне вредности од којих ће имати непосредне користи. Они су имали своје друштво, и тада се, као и данас уосталом, тачно знало ко куда припада на лествици друштвеене моћи. Тесла није припадао том друштву. Он је целим својим бићем припадао генију који је природа у њему саздала. Сагоревао је у огњу неуморног стварања, у пламену који се у њему није гасио. Било је , разуме се, људи који то нису могли да разумеју, који нису схватили да је тај занос део Теслиног бића и да он друкчији не може бити. Изгледао им је чудан због свог понашања, неки су у њему гледали занесењака све док га нису боље упознали.
Колико пута сам имао прилику да се уверим да Тесла гледа на новац само као на зло без кога се не може. Ако га је имао, па ма то били и милиони, одмах би и последњу пару улагао у лабораторије, куповао је оно што му је потребно да би могао да настави истраживања. Безброј пута смо заједно одлазили на ручак или вечеру негде у граду - али ми он никада није дозволио ни један цент да потрошим. А дешавало се да ни он нема ни пребијене паре. Обично би се у таквим случајевима извињавао говорећи да негде мора хитно да сврати и да га причекам. Знао сам да се изгубио да од некога позајми новац, али сам ћуто, јер бих га иначе увредио. Једном приликом му споменух да се спремам за пут у Европу, морао сам отићи неким послом. Почео је да ме одваћа: Зашто сад идеш? Како ће платити пут, знаш ли колико то стаје? Сачекај мало, још једну годину можда, биће бољих дана, зарадићу ја; ето, обећавам ти - идуће године имаћу милион, видећеш, платићу све трошкове. Био је апсолутни алтруист.
Имао је обичај да каже: новац? Шта ће ми то? Ја бих у њему уживао једино кад бих имао пуну собу тог папира па да га онда избацујем кроз прозор.
Имао је детиње срце, умео да буде нежан као мајка
1941
Седми април 1941. година. Хитлер је напао југославију. Слушам вести о разореном Београду и хиљадама мртвих.
Срби поново на удару германског експанзионизма.
Господе, зна ли мој народ и за какву другу судбину осим за страдање!
Сукоб са Хрватим увешће нас у братоубилачки рат. Немци и Италијани послужиће се старом девизом divide et impera. Срби се неће приклонити сили, знам то поуздано, и гинуће као у Првом светском рату. Њима је страдање судбински додељено.
Срби поново на удару германског експанзионизма.
Господе, зна ли мој народ и за какву другу судбину осим за страдање!
Сукоб са Хрватим увешће нас у братоубилачки рат. Немци и Италијани послужиће се старом девизом divide et impera. Срби се неће приклонити сили, знам то поуздано, и гинуће као у Првом светском рату. Њима је страдање судбински додељено.
Осамдесети рођендан
Осамдесети рођендан. Aпартман пун новинара. Очекују муњоносне изјаве о новим изумима. Даћу им изјаву о три нова.
- Прво: Привео сам крају изум који се тиче направе за међузвездану комуникацију и преношење енергије. Изум је револуционаран и оригиналан, потискује у засенак све друго што сам до сада на томе постигао. Очекујем да пред Француским институтом изнесем поутдан опоис направа
с подацима и прорачунима и да затражим награду Пјера Гузмана од сто хиљада франака за средства комуникације с другим световима. Сваршђена сам сигуран да ће ми она бити додељена. Новац, који ми у последњим деценијама огромно спутава рад, велики је подстицај, иако не одлучујући;
на за велику историјску част да се буде први који ће постићи ово члудо, ја бих био спреман да дам свој живот... Прећи ћете,. можда , па, стари , није тешко давати такве изјаве у осамдесетој години. Међутим, варате се, ја једва да сам превалио половину свог животног века! Смејали су се и примили сасвиом озбиљно ту моју изјаву.
Узбуђење је било велико. Сашаптавали су се, гласно коментарисали, распитивали се.
Пошто се узбуђење стишало, најавих други изум:
-Мој најважнији проналазак, господо, са практичне стране гледишта, јесте нови облик високонапонске цеви с апаратом за њено функционисање. Још 1896. године изнеао сам високонапонску цев без мете с којом сам успешно радио до напона од 4,000.000 волти. Касније сам успео да произведем далеко више напоне све до 18,000.000 волти, и онда сам се сустрео с непремостивим тешкоћама, које су ме увериле да је неопходно да измислим потпуно друкчији облик цеви ако бих успешно остварио неке своје идеје. Ово је било теже него што сам очекивао, не толико у конструкцији колико у руковању. Многе године сам се мучио, безгројне непроспавана ноћи пробдео, иако сам полако напредовао. Коначно,
потпуни успех. Произвео сам цев коју ће бити теђко даље усавршити. Она је савршено једноставна, не троши се, и може да се користи при било ком напону, без обзира на његову висину. Поднеће велике струје, трансформисати било коју количину енергијеу границама практичних потреба и омогућиће њену лаку контролу и регулисање. Очекујем резултате о којим а се раније није ни сањало.
Између осталог омогућиће производњу јефтиних замена за радијум у жељеним количинама, и биће, уопште, далеко ефикаснија у цепању атома и трансмутацији материје. Мешутим, она неће отворити пут према коришћењу атомске енергије, јер су ме моја истраживања увелила да она не постоји. Али, уколико би се показало да моја теза није тачна, моја цев би тај циљ савршено постизала. Господо, вест о овом изуму некако је пробила у јавност мимо моје воље,
о њој се већ дуже времена пише и нагађа. Морам да кажем да ме то чини нервозним јер се сада на мене врши притисак да дам пун опис ове цеви, што не могу да учиним јер сам преузео неке обавезе у вези са применом цеви за важне сврхе, те отуда нисам у могућности да сада објавим потпун нацрт. Но, чим се ослободим ових обавеза, даћу научним институтима технички опис ових цеви и апарата. Отуда вас молим да ни овога пута не инсистирате да вам кажем више него што сам вам рекао.
Веома добро сам се осећао. Као у млада времена када је све ишло како сам само могао пожелети. Подигао сам чашу и наздравио им. Узвратио је новинар >> Тајмса<<. А кад смо се мало поднапили, устао сам и сопштио им и трећу ствар:
-Трећи проналазак који желим да најавим тиче се нових метода и апарата за добијање бакуума који много пута превалилази резултате до сада постигнуте. Мислим да се може постићи билионити дио микрона. Оно што се може постићи помоћу ових вакуума, омогућиће производњу далеко јачих ефеката у електронским цевима. Морам овом приликом да вам кажем да се не слажем са недавно изнесеним идејама о електрону. Наиме, електрон, када напусти електроду крајње високог напона у веома високом вакууму, носи електростатички
набој много пута више него обично. Ово може зачудити неке од оних који мисле да честица има исто наелектрисање у цеви и вен ње на ваздуху. Извео сам дивни и поучни експеримент којим сам приказао да није тако, јер оног тренутка када честица доспе у атмосферу, постаје пламтећа збезда захваљујући пражњењу прекомерног набоја... Одмах да вам обде кажем да ми још није јасно што се наелектрисања електона тиче. Моћда ће ми бити потребне још многе године реада да ту ствар до краја одгонетнем. Ако и други научници потврде ово фракцијско наелектрисање, могло би то
да буде једно од најважнијих открића у физици нашег века. Мени у овом тренутку недостају инструменти за даља истраживања, али ја веома поуздано знам да ме моја КОСМИЧКА ИНТУИЦИЈА не вара, јер се то ни до сада никада није десило.
Потом се развио разговор. Један млади новинар је скептично упитао да ли је пројекат о интерпланетарној комуникацији потпуно развијен и може ли се он надати, с обзиром на своје годние, да ће и он поћи у Свемир на неки новинарски задатак.
-Што се мене тиче, могу вам гарантовати да ћете путовати том линијом ако вас на тај пут пошаље ваша редакција. Не бих могао да будем ништа сигурнији у то да сам способан да пошаљем енергију на 100км него што могу да будем сигуран у чињеницу да сам у стању да пошаљем енергију на 1000 000 км. Наравно, мислим на енергију различите врсте, која ће путовати кроз канал ужи од половине милионитог дела цантиметра. Проблем који ме још мучи је како да избегнем да том огромном енергијом на вршку игле не погодим неку гругу планету. Но, надам се да ће ми у томе помоћи астрономи...
-Какав би ефекат био кад би тај зрак погодио неку планету или други неки циљ? - питао је други новинар.
- Било би то разарање и испаравање матирије у огромној количини.
- Да ли бисмо тај процес могли да видимо и са Земље?
-Да, видели бисте га.
-Када би тамо, на небеском телу које сте погодили тим зраком, живели научници, та би о томе могли да мисле? - питао је трећи.
-Мислим да би помислили да се ради о некој њима непознатој врсти космичког зрачења - рекох.
Друштво се комешало, знао сам да ће бити још питања.
-Да ли је ваша електронска цев за цепање атома испитана, завршена?
-Изградио сам је, показао и користио. Наравно, као нуклеус. Проћи ће само мало времена пре него што је дам свету. Имам , господо, проблема са финансијама, али не желим да вам се жалим... Одувек су, на жалости, моји изуми били моја лична ствар, па нека тако и остане.
Разишли су се у веселом жагору. Имао сам осешање као да су ми деца која одлазе својим домовима.
- Прво: Привео сам крају изум који се тиче направе за међузвездану комуникацију и преношење енергије. Изум је револуционаран и оригиналан, потискује у засенак све друго што сам до сада на томе постигао. Очекујем да пред Француским институтом изнесем поутдан опоис направа
с подацима и прорачунима и да затражим награду Пјера Гузмана од сто хиљада франака за средства комуникације с другим световима. Сваршђена сам сигуран да ће ми она бити додељена. Новац, који ми у последњим деценијама огромно спутава рад, велики је подстицај, иако не одлучујући;
на за велику историјску част да се буде први који ће постићи ово члудо, ја бих био спреман да дам свој живот... Прећи ћете,. можда , па, стари , није тешко давати такве изјаве у осамдесетој години. Међутим, варате се, ја једва да сам превалио половину свог животног века! Смејали су се и примили сасвиом озбиљно ту моју изјаву.
Узбуђење је било велико. Сашаптавали су се, гласно коментарисали, распитивали се.
Пошто се узбуђење стишало, најавих други изум:
-Мој најважнији проналазак, господо, са практичне стране гледишта, јесте нови облик високонапонске цеви с апаратом за њено функционисање. Још 1896. године изнеао сам високонапонску цев без мете с којом сам успешно радио до напона од 4,000.000 волти. Касније сам успео да произведем далеко више напоне све до 18,000.000 волти, и онда сам се сустрео с непремостивим тешкоћама, које су ме увериле да је неопходно да измислим потпуно друкчији облик цеви ако бих успешно остварио неке своје идеје. Ово је било теже него што сам очекивао, не толико у конструкцији колико у руковању. Многе године сам се мучио, безгројне непроспавана ноћи пробдео, иако сам полако напредовао. Коначно,
потпуни успех. Произвео сам цев коју ће бити теђко даље усавршити. Она је савршено једноставна, не троши се, и може да се користи при било ком напону, без обзира на његову висину. Поднеће велике струје, трансформисати било коју количину енергијеу границама практичних потреба и омогућиће њену лаку контролу и регулисање. Очекујем резултате о којим а се раније није ни сањало.
Између осталог омогућиће производњу јефтиних замена за радијум у жељеним количинама, и биће, уопште, далеко ефикаснија у цепању атома и трансмутацији материје. Мешутим, она неће отворити пут према коришћењу атомске енергије, јер су ме моја истраживања увелила да она не постоји. Али, уколико би се показало да моја теза није тачна, моја цев би тај циљ савршено постизала. Господо, вест о овом изуму некако је пробила у јавност мимо моје воље,
о њој се већ дуже времена пише и нагађа. Морам да кажем да ме то чини нервозним јер се сада на мене врши притисак да дам пун опис ове цеви, што не могу да учиним јер сам преузео неке обавезе у вези са применом цеви за важне сврхе, те отуда нисам у могућности да сада објавим потпун нацрт. Но, чим се ослободим ових обавеза, даћу научним институтима технички опис ових цеви и апарата. Отуда вас молим да ни овога пута не инсистирате да вам кажем више него што сам вам рекао.
Веома добро сам се осећао. Као у млада времена када је све ишло како сам само могао пожелети. Подигао сам чашу и наздравио им. Узвратио је новинар >> Тајмса<<. А кад смо се мало поднапили, устао сам и сопштио им и трећу ствар:
-Трећи проналазак који желим да најавим тиче се нових метода и апарата за добијање бакуума који много пута превалилази резултате до сада постигнуте. Мислим да се може постићи билионити дио микрона. Оно што се може постићи помоћу ових вакуума, омогућиће производњу далеко јачих ефеката у електронским цевима. Морам овом приликом да вам кажем да се не слажем са недавно изнесеним идејама о електрону. Наиме, електрон, када напусти електроду крајње високог напона у веома високом вакууму, носи електростатички
набој много пута више него обично. Ово може зачудити неке од оних који мисле да честица има исто наелектрисање у цеви и вен ње на ваздуху. Извео сам дивни и поучни експеримент којим сам приказао да није тако, јер оног тренутка када честица доспе у атмосферу, постаје пламтећа збезда захваљујући пражњењу прекомерног набоја... Одмах да вам обде кажем да ми још није јасно што се наелектрисања електона тиче. Моћда ће ми бити потребне још многе године реада да ту ствар до краја одгонетнем. Ако и други научници потврде ово фракцијско наелектрисање, могло би то
да буде једно од најважнијих открића у физици нашег века. Мени у овом тренутку недостају инструменти за даља истраживања, али ја веома поуздано знам да ме моја КОСМИЧКА ИНТУИЦИЈА не вара, јер се то ни до сада никада није десило.
Потом се развио разговор. Један млади новинар је скептично упитао да ли је пројекат о интерпланетарној комуникацији потпуно развијен и може ли се он надати, с обзиром на своје годние, да ће и он поћи у Свемир на неки новинарски задатак.
-Што се мене тиче, могу вам гарантовати да ћете путовати том линијом ако вас на тај пут пошаље ваша редакција. Не бих могао да будем ништа сигурнији у то да сам способан да пошаљем енергију на 100км него што могу да будем сигуран у чињеницу да сам у стању да пошаљем енергију на 1000 000 км. Наравно, мислим на енергију различите врсте, која ће путовати кроз канал ужи од половине милионитог дела цантиметра. Проблем који ме још мучи је како да избегнем да том огромном енергијом на вршку игле не погодим неку гругу планету. Но, надам се да ће ми у томе помоћи астрономи...
-Какав би ефекат био кад би тај зрак погодио неку планету или други неки циљ? - питао је други новинар.
- Било би то разарање и испаравање матирије у огромној количини.
- Да ли бисмо тај процес могли да видимо и са Земље?
-Да, видели бисте га.
-Када би тамо, на небеском телу које сте погодили тим зраком, живели научници, та би о томе могли да мисле? - питао је трећи.
-Мислим да би помислили да се ради о некој њима непознатој врсти космичког зрачења - рекох.
Друштво се комешало, знао сам да ће бити још питања.
-Да ли је ваша електронска цев за цепање атома испитана, завршена?
-Изградио сам је, показао и користио. Наравно, као нуклеус. Проћи ће само мало времена пре него што је дам свету. Имам , господо, проблема са финансијама, али не желим да вам се жалим... Одувек су, на жалости, моји изуми били моја лична ствар, па нека тако и остане.
Разишли су се у веселом жагору. Имао сам осешање као да су ми деца која одлазе својим домовима.
15
1937.
Поноћ. Идем према градској библиотеци да нахраним голубове.
На тргу ретки пролазници и голубови по крововима чекају на мој долазак. Изненада иза угла видех жуте фарове аутомнобила и чух касно притиснуте кочнице. Браник жутог таксија одбаци ме на тротоар. Јак ударац у прса и ребра. Притрча неколико пролазника. Око мене настаде гужва.
-Брзо лекара!
Свест ми се поврати.
-Није ми потребан лекар. Превезите ме у хотел >>Њујоркер<<.
Док су ме уносили, осетих јак бол у пределу груди и ребара.
Људи који су ме донелик, одоше. Некако се домогох телефона и позвоних момку са рецепције:
-Узмите из мога капута фишек хране за птице. Једно јато чека на тргу пред Библиотеком а друго на тргу пред катедралом. Напојница вам је на столу.
Младић са рецепције одмах дође.
-Ви сте озбиљно повређени, требало би најпре да позовем лекара - рече.
Сам ћу се лечити - и дадох му знак да иде на трг.
...................................................................................
Неко је ипак позвао лекара. Над мојом постељом се наднесе једно од оних племенитих лица:
- Сломељена су вам три ребра и озбиљно нагњечен грудни кош.
- Па, то није ништа.
-Требало би да се лечите у болници, под сталним надзором лекара.
-Хвала вам. Ништа ми од тога није потребо, уверавам вас. Имао сам, знате, и већих тешкоћа, па сам их сам решавао.
Тихи човек спакова своју торбу и, пре него што оде, рече:
-Бојим се да неће бити добро како сте одлучили.
Осмехнух се у знак захвалности.
Не дижем се из кревета већ четири месеца. Добио сам упалу плућа. Стање се искомпликовало управо онако како ми је онај лекар рекао. Осећам да више нисам оно што сам био, и нити ћу, можда, бити. Моје тело више није способно за велике напоре.
Мој живот је, по свој прилици, прекраћен за многе године које су ми потребне да добршим свој посао на Земљи.
Поноћ. Идем према градској библиотеци да нахраним голубове.
На тргу ретки пролазници и голубови по крововима чекају на мој долазак. Изненада иза угла видех жуте фарове аутомнобила и чух касно притиснуте кочнице. Браник жутог таксија одбаци ме на тротоар. Јак ударац у прса и ребра. Притрча неколико пролазника. Око мене настаде гужва.
-Брзо лекара!
Свест ми се поврати.
-Није ми потребан лекар. Превезите ме у хотел >>Њујоркер<<.
Док су ме уносили, осетих јак бол у пределу груди и ребара.
Људи који су ме донелик, одоше. Некако се домогох телефона и позвоних момку са рецепције:
-Узмите из мога капута фишек хране за птице. Једно јато чека на тргу пред Библиотеком а друго на тргу пред катедралом. Напојница вам је на столу.
Младић са рецепције одмах дође.
-Ви сте озбиљно повређени, требало би најпре да позовем лекара - рече.
Сам ћу се лечити - и дадох му знак да иде на трг.
...................................................................................
Неко је ипак позвао лекара. Над мојом постељом се наднесе једно од оних племенитих лица:
- Сломељена су вам три ребра и озбиљно нагњечен грудни кош.
- Па, то није ништа.
-Требало би да се лечите у болници, под сталним надзором лекара.
-Хвала вам. Ништа ми од тога није потребо, уверавам вас. Имао сам, знате, и већих тешкоћа, па сам их сам решавао.
Тихи човек спакова своју торбу и, пре него што оде, рече:
-Бојим се да неће бити добро како сте одлучили.
Осмехнух се у знак захвалности.
Не дижем се из кревета већ четири месеца. Добио сам упалу плућа. Стање се искомпликовало управо онако како ми је онај лекар рекао. Осећам да више нисам оно што сам био, и нити ћу, можда, бити. Моје тело више није способно за велике напоре.
Мој живот је, по свој прилици, прекраћен за многе године које су ми потребне да добршим свој посао на Земљи.
14
Гернсбах: Недавно сам се враћао у готел. Хладна и оштра ноћ, поледица по тротоарима. Ни таксији не возе. Испред мене иде неки човек очито жељан као и ја да се што пре домогне чврстог тла. Не обраћам на њега пажњу све док се не деси нешто готово невероватно. Оклизнуо се , ног е му полетеше у ваздух; свако други би треснуо о тротоар, а он направи салто и поново се дочека на ноге. Наставио је да хода као да се ништа није десило.
Тада погледах боље ту високу фигуру акробатске покретљивости и препознах га.
Неко ко је ишао испред мене на неколико корака, видећи што и ја, пожури да га сустигне и чух како га упита:
-Опростите, молим вас... Можете ли ми рећи колико имате година?
-Педесет девет - одговори. - Зашто ме то питате?
-Знате - рече тај - видо сам да то раде мачке, али никада човека у вашим годинама.
Удаљио се осврнувши се још неколико пута, питајући се, вероватно као и ја: Није ли му се причинило?
Тада погледах боље ту високу фигуру акробатске покретљивости и препознах га.
Неко ко је ишао испред мене на неколико корака, видећи што и ја, пожури да га сустигне и чух како га упита:
-Опростите, молим вас... Можете ли ми рећи колико имате година?
-Педесет девет - одговори. - Зашто ме то питате?
-Знате - рече тај - видо сам да то раде мачке, али никада човека у вашим годинама.
Удаљио се осврнувши се још неколико пута, питајући се, вероватно као и ја: Није ли му се причинило?
13
Септембар. 1914. година. Радим на изуму кна који ме подстакло оно што се дешава са аеричком морнарицом. У ратним извештајима стоји да немачке подморнице потапају готово милино тона савезничког бродовља месечно. Од априла ове године на удару немачких подморница су и наши бродов и. Не располажемо ефикасном одбраљном од њих. Једини ефикасан начин против њиховог страховитог разорног дејства било би - утврдити благовремено њихово кретање и открити их. На оружју такве врсте радио сам још 1900. године и описао начино како би се могло произвести. У >>Сенчурију<< сам тада писао: << Стационарни таласи значе нешто више од бежичне телеграфије, на било којој основи.
На пример, њиховим коришћењем можемо да по вољи произведемо, из одашиљачке станице, електрични ефекат на било ком посебном делу планете; можемо да одредимо релативни положај или курс покретног предмета, као што је лађа на мору, даљину коју она прелази, или пак њену брзину.<<
Ако можемо да пошаљемо концентрисани зрак који садржи струју мањих електричних набоја, који вибрирју огромном фреквенцијом, рецимо милино циклуса у секунди, и онда пресретнемо тај зрак, након што га је одбила подморница, на пример, и помоћу тог пресретнутог зрака осветлимо флоуресцентни екран (слично методамас рентгенским зрацима) на истом или другом броду, ссвеједно, онда ћемо решити наш проблем проналажења подморница.
Овај ће електрични зрак морати да има крајње малу осцилаторну дужину, и овде се појављује велики проблем, то јест,могућност производње довољно кратке таласне дужине и велике снате.
Зрак који претражује био би непрекидно емитован и ако би било могуће послати веома снажан импулс електричне енергије.
Али, како је господин Едисон, то >>старо гунђало<<, наименован за саветника морнаричког, то мој изум нема никакве изгледе да буде примљен. Он ће моју идеју одбацити као сањарију. Старом лисцу иде облилато на руку национална и бојна бирократија.
На пример, њиховим коришћењем можемо да по вољи произведемо, из одашиљачке станице, електрични ефекат на било ком посебном делу планете; можемо да одредимо релативни положај или курс покретног предмета, као што је лађа на мору, даљину коју она прелази, или пак њену брзину.<<
Ако можемо да пошаљемо концентрисани зрак који садржи струју мањих електричних набоја, који вибрирју огромном фреквенцијом, рецимо милино циклуса у секунди, и онда пресретнемо тај зрак, након што га је одбила подморница, на пример, и помоћу тог пресретнутог зрака осветлимо флоуресцентни екран (слично методамас рентгенским зрацима) на истом или другом броду, ссвеједно, онда ћемо решити наш проблем проналажења подморница.
Овај ће електрични зрак морати да има крајње малу осцилаторну дужину, и овде се појављује велики проблем, то јест,могућност производње довољно кратке таласне дужине и велике снате.
Зрак који претражује био би непрекидно емитован и ако би било могуће послати веома снажан импулс електричне енергије.
Али, како је господин Едисон, то >>старо гунђало<<, наименован за саветника морнаричког, то мој изум нема никакве изгледе да буде примљен. Он ће моју идеју одбацити као сањарију. Старом лисцу иде облилато на руку национална и бојна бирократија.
Тесла- Нобелова награда
Јављено је из Шведске академије наука да смо ја и Томас Едисон добитици Ногелове награде за финзику за 1912. годину.
Занимљива вест, нема шта! Ако буде и потврђена, тој господи одговорићу на следећи начин: Или сте веома далеко од мога и едисоновог рада, па не правите разлику измешу истраживача и проналазача, или сте пристали да будете подмићени да ту битну разлику не уважите, па сте наша два имена ставили једно поред другог иако она никако не могу да стоје напоредо. Ја уважавам рад господина Едисона и не смета ми у овом часу што се он према мени никада није односио фер. Едисон је задужио електротехнику својим проналасцима, али он је ипак само проналазач, што значи инжењер који примењује научна открића у трговачке сврхе.
Едисон није открио ни један фундаментални закон или принцип у овој области, није поставио никакву нову теорију која би значила откриће неке нове истине о природним и техничким законитостима. ЕДИСОН ЈЕ ПРОНАЛАЗАЧ КОРИСНИХ ИЗУМА, А ЈА САМ ОТКРИВАЛАЦ НОВИХ ПРИНЦИПА И ТЕОРИЈА. Откривалац нових принципа је пионир укоји крчи пут у нове области сазања, у које после долазе хиљаде проналазача попут Едисона да ново знање примене у трговачке сврхе. Ту разлику измешу једних и друхиг може сваки лаик уочити. Како то да не уочи тако уважени скуп каква је Шведска академија наука?!
Ви сте, господо, ову награду доделили још једном проналазачу Едисоновог значаја, Марконију, који ме је, да кажем и то, покрао оно зарад чега је добио ту награду.Могли сте бар да сачекате исод судског спора међу нама, који ће неминовнио уследити у моју корист, јер је сваком упућеном у ствар јасно да је Маркони само применио моје откриће. Али, Тесла је поникао из једног малог народа и зато му се може одузети част, или бар покушати у томе.
Без лажне скромности, ја знам, господо академици, шта сам дао човечанству и то више нико не може оспоравати. Целоккупна модерна техника и индустрија сада већ почива на мојим изумима. Ви то знате већ целих 20 година, а тек сада, када је постало крајње назочно, хоћете да окајте свој грех према мени. Не, нећу вам дати то задовољство. Један Тесла неће прихватити почаст коју је морао да изнуди све новим и новим проналасцима.
Занимљива вест, нема шта! Ако буде и потврђена, тој господи одговорићу на следећи начин: Или сте веома далеко од мога и едисоновог рада, па не правите разлику измешу истраживача и проналазача, или сте пристали да будете подмићени да ту битну разлику не уважите, па сте наша два имена ставили једно поред другог иако она никако не могу да стоје напоредо. Ја уважавам рад господина Едисона и не смета ми у овом часу што се он према мени никада није односио фер. Едисон је задужио електротехнику својим проналасцима, али он је ипак само проналазач, што значи инжењер који примењује научна открића у трговачке сврхе.
Едисон није открио ни један фундаментални закон или принцип у овој области, није поставио никакву нову теорију која би значила откриће неке нове истине о природним и техничким законитостима. ЕДИСОН ЈЕ ПРОНАЛАЗАЧ КОРИСНИХ ИЗУМА, А ЈА САМ ОТКРИВАЛАЦ НОВИХ ПРИНЦИПА И ТЕОРИЈА. Откривалац нових принципа је пионир укоји крчи пут у нове области сазања, у које после долазе хиљаде проналазача попут Едисона да ново знање примене у трговачке сврхе. Ту разлику измешу једних и друхиг може сваки лаик уочити. Како то да не уочи тако уважени скуп каква је Шведска академија наука?!
Ви сте, господо, ову награду доделили још једном проналазачу Едисоновог значаја, Марконију, који ме је, да кажем и то, покрао оно зарад чега је добио ту награду.Могли сте бар да сачекате исод судског спора међу нама, који ће неминовнио уследити у моју корист, јер је сваком упућеном у ствар јасно да је Маркони само применио моје откриће. Али, Тесла је поникао из једног малог народа и зато му се може одузети част, или бар покушати у томе.
Без лажне скромности, ја знам, господо академици, шта сам дао човечанству и то више нико не може оспоравати. Целоккупна модерна техника и индустрија сада већ почива на мојим изумима. Ви то знате већ целих 20 година, а тек сада, када је постало крајње назочно, хоћете да окајте свој грех према мени. Не, нећу вам дати то задовољство. Један Тесла неће прихватити почаст коју је морао да изнуди све новим и новим проналасцима.
11
Tесла је изазвао дејства невероватно високог потенцијала и високе учесталости, постизањем електричне резонанце у својим електричним колима - усклађивањем елекрицитета - а сада је пронашао да је у стању да врло лако постигне исто дејство и код Земље, као да еј она једноставни кондензатор комбинован са калемом, једна обична осцилаторна електрична јединица која је постала усклађена ритмичким пуњењем и пражњењем помоћу његових осцилација високе учестаности и високог потенцијала.
У овом свом величанственом огледу, Тесла је био на врхунцу; смелост његовог подухвата запалила је мађту, а спех који је постигао требало је да му донесе непролазну славу. Најзад су џиновски калемови са целим низом кондензатора, као и остатак урађаја у лабораторији
у Колораду, били готови за све огледе у њиговом пуном обиму. Тесла је лично надгледао и испробао сваки део овог уређаја, и најзад је дошао тренутак за критични оглед са највећим напоном који је икада био употребљен. Он се надао да ће премашити све своје досадашње
успехе састо насто, и да ће добити десетинама хиљада пута јачи напон него што је икада био постигнут код преноса високог напона на Нијагрином водопаду.
Тесла није нимало сумњао да ће његов џиновски осцилатор радити. Знао је да ће радити, али је исто тако знао да ће помоћу њега добити милионе волта и огромно јаке струје; али , ни он, нити ико други, није знао како ће дејствовати ове страховите експлозије електричне енергије.
Знао је да је свој оглед тако замислио, да ће прве муње које је човек икада начино, сукљати са врха његовог стуба високог 200 стопа.
>>Кад Вам дам знак<<, рекао је Tесла Циту, >>затворите прекидач за један секунд - не више.<< Преоналазач је стао близ врата лабораторије, да би имао преглед џиновског калема у средини дворане, али не и сувише близу, да му не би сопствена муња, ако би залутала, нанела тешку опекотину.
Са места на коме је стајао могао је , кроз отворен кров, да види бакарну лопту пречнкика три стопе, на врху витког стуба високог 200 стопа, који је произлазио из средине његовог секундарног калема сличног кавезу. Кад је једним, брзим погелдом осмотрио ситуацију, Тесла је дао знак, Цито је притиснуо ручицу и одмах је опет повукао. За то кратко време, секундарни калем је избацио, у виду крунице снопо електричног пламена, пуног варница танких као длака, чуло се пуцкетање по целој дворани, а високо изнад главе одјекнуо је кратак и оштар пуцањ.
>>Дивно<<, реко је Тесла, >>оглед успева одлично. Покушаћемо поново на исти начин. Сад!<<
Опет је Цито притиснуо ручицу за један секунд, и опте је вратио. поново је сукнуо сноп варница из калема, мање варнице су пуцкетале по лабораторији, а врло оштар и кратак пуцањ опет се разлегао кроз отворен кров високо над главом.
>>Сад ћу да изађем<<, реко је Телса, >> да посматрам стуб споља. Кад вам будем дао знак, затворићете прекидач и оставићете га тако, док вам не будем дао знак да га отворите.<< Кад је то рекао, упутио се оближњим отвореним вратима.
Када је дошао до места одакле је могао да види бакарну лопту на врху великог стуба, Тесла је довикнуо кроз отворена врата: >>Цито, затворите прекидач. -Сад!<<.
Цито је поново притиснуо ручицу и одскочио у страну - али је руку и даље држао испужену, да би повуко ручицу чим за то добије знак. Приликом претходног кратког додира, није се десило ништа нарочито, али сада ће овај уређају бити у стању да развије сву своју снагу, инико није знао што ће се десити. Он је знао да ће овај уређај привући јаку струју помоћу примарног калема који је личио на >>кратак спој<<, и знао је да >>кратак спој<< може да има врло разорно дејство, ако би допоустио да струја тече кроз њега беспрекидно. Ратвода табла би постала позорница занимљиве активости, ако би се ма шта десило.
Цито је очекивао да ће се муњевит блесак и експлозија кратког споја десити убрзо пошто буде затворен прекидач. Неколико секунди је прошло, а кратак спој није наступио.
Чим је прекидач био затворен, зачуло се оно исто пуцкетање, онај исту пуцањ високо горе у ваздуху, као и малопре. Али сада је за њим дошла страшна бујица збукова. Праскање из калем анарасло је у крешчендо опаких пуцњева. За првим стакатом изнад крова уследио је један много јачи, а затим још један, јак као пуцањ пушке. Следећи је био јо јачи.
Затиом су се ређали све брже и брже, као штектање митраљеза. Тутањ високо горе постајао је све громкијиј и громкији, а онда се претворио у праву топовску грмљавину са пражњењимакоја су брзо следила јендо за другим као да се изнад зграде води атриљериски бој. Уренебес је био страшан, и грмљавина је потерсала зграду из темеља.
У згради је блештала аветињки плава светлост. На калемовима су буктале масе огњене косе. Свака ствар у згради бацала је игличасте пламене траке, сав простор био је испуњен мирисом озона и димом од варница, и све је одчаравало призоре пакленог огња.
Како је Цито стаја близу прекидача, могао је да осети како му варнице искачу из прстију, а свака га убада као игла. Питао се да ли ће моћи да се дочепа прекидача и да искључи струју која је створила овај електрични пакао - да ли ће варнице постати још дуже и јаче кад буде пришао прекидачу? Хоће ли ова паклена хука вечито да траје! Све јачи и јачи постајао је заглушни тресак
изнад главе. Зашто Тесла не престане с тим огледом пре него што се сруши цела зграда? Да ли да прекине струју на своју руку? Можда је Тесла настрадао, можда је и погинуо, па не може да изда наредбу да се прекидач затвори!
Циту је изгледало као да овај оглед траје већ читав сат, а у ствари је трајао само један минут; па ипак, у тако кратком времену одиграло се тако много...
Напољу је стајао Тесла, прописано одевен у жакет, са црним штеширом за ову свечану прилику, а његова витка фигура, шест стопа и два цола висока, подсећала је на високи стуб који се издизао изнад ове бизарне зграде. Био је још виши, услед дебеле гуме на подплатама и петама његових ципела, која је служила као изолатор.
Чим је дао Циту знак >>сад<< за затварање прекидача, Тесла је погледао у лопту на врху стуба. Тек што је то рекао, опазио је како је варница, кратка и танка као длака, сукнула из лопте. Била је танка, и само десет стопа дугачка. Још није ни стигао да буде њоме задовољан, дошлаје друга, затим трећа, па четврта, све дужа, светлија, и плавија од претходне.
>>Аха!<< узвикнуо је Тела, заборавивши да склопи уста која беху отворена за усклик. Од радости је стиснуо песнице и пружио их увис у правцу стуба.
Још нових варница! Све дуже и дуже! Дест, двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, седамдесет, осамдесет стопа дугачке! Све светлије и плавије! То више нису кончане ванице, већ огњени прсти, вијугави млазеви који бесно шибају у правцу небеса. Сад су муње биле дебела као рука, кад год би посукљале из лопте.
Тесла је исколачио очи када је видео како праве муње сукљају кроз ваздух, праћене страшном и беспрекидном јеком грома. Сада су муње биле дугачке колко половина дужине зграде, више од 135 стопа, а грмљавина се чула чак у Крипл Крику, удаљеном петнаест миља. Одједном - тишинa! Тесла је јурнуо у зграду. >>Цито! Цито! Цито! Шта си то урадио! Нисам ти рекао да прекинеш. Затвори прекидач, бзо!<< Цито је руком показао на прекидач.
Био је још затворен. Затим је показао на волтометар и амтерметар на разводној табли. Обе казаљке су биле на нули. Тесла је одмах схватио у чему је ствар. Доводне жице за напајање лабораторије енергијом биле су >>избачене.<< Цито! узвикнуо је Тесла, >>брзо позови централу. Они то не смеју да раде. Укинули су нам струју.<<. Одмах је позвана централа. Тесла је зграбио телефон и викнуо: >>Овде Никола Тесла. Ви сте ми укинули струју. Дајте ми одмах струју. Ви не смете да ми укидате струју!<<
>>Укинули вам струју, ни говора,<< гласио је груб одговор сас другог краја линије. >>Ви сте изазвали кратак спој на нашој линији тим вашим ђаволским огледима и разорили сте нам централу. Упропастили сте нам генератор, он је сада у пламену. Никад више нећете добити струју. Струја око Земљине кугле! Тесла је саградио тако снажан апарат да је могао да издржи невероватну јаку струју коју је очекивао да ће добити преко вода. Док је његов уређај био кадар да издржи оно што се граничи са опасним кратким спојем, дотле је исувише отеретио генератор у централи
Електричног друштва Колорадо Спрингс, који је јуначки покушао да издржи тај повећани терет - али снажнои притицање струје било је превише за ову динамомашину која није била израђена да издржи такво тешко оптерећење. Жице су се све више загревале, и наизад се изолација запалила а бакарна жица у калемовима арматуре истопила као восак и отворила своја кола, тако да је машинапрестала да производи електрицитет.
Ценрала је имала још један, помоћни генератор, који је убрзо пушен у рад. Тесла је загтевао да добије струју од из те машине чим буде прорадила, али његова молаба је била одбијена. Убудуће, речено му је, добијаћете струју из динамомашине која ће радити независно од оне која служи редовним потрошачима. Та посебна динамомашина, речено му је, биће она иста која је изгорела - и он неће добијати струју све док она не буде поправљена. Тесла је понудио да поднесе све трошкове њене хитне поправке, ако му одобре да рукује поправком. Динамомашина са наизменичним струјама нису за Теслу претстављале никакву мистерију. Довео је у централу раднике из своје лабораторије, одмах приступио послу, и након мање од недељу дана динамомашина је опет прорадила.
У овом свом величанственом огледу, Тесла је био на врхунцу; смелост његовог подухвата запалила је мађту, а спех који је постигао требало је да му донесе непролазну славу. Најзад су џиновски калемови са целим низом кондензатора, као и остатак урађаја у лабораторији
у Колораду, били готови за све огледе у њиговом пуном обиму. Тесла је лично надгледао и испробао сваки део овог уређаја, и најзад је дошао тренутак за критични оглед са највећим напоном који је икада био употребљен. Он се надао да ће премашити све своје досадашње
успехе састо насто, и да ће добити десетинама хиљада пута јачи напон него што је икада био постигнут код преноса високог напона на Нијагрином водопаду.
Тесла није нимало сумњао да ће његов џиновски осцилатор радити. Знао је да ће радити, али је исто тако знао да ће помоћу њега добити милионе волта и огромно јаке струје; али , ни он, нити ико други, није знао како ће дејствовати ове страховите експлозије електричне енергије.
Знао је да је свој оглед тако замислио, да ће прве муње које је човек икада начино, сукљати са врха његовог стуба високог 200 стопа.
>>Кад Вам дам знак<<, рекао је Tесла Циту, >>затворите прекидач за један секунд - не више.<< Преоналазач је стао близ врата лабораторије, да би имао преглед џиновског калема у средини дворане, али не и сувише близу, да му не би сопствена муња, ако би залутала, нанела тешку опекотину.
Са места на коме је стајао могао је , кроз отворен кров, да види бакарну лопту пречнкика три стопе, на врху витког стуба високог 200 стопа, који је произлазио из средине његовог секундарног калема сличног кавезу. Кад је једним, брзим погелдом осмотрио ситуацију, Тесла је дао знак, Цито је притиснуо ручицу и одмах је опет повукао. За то кратко време, секундарни калем је избацио, у виду крунице снопо електричног пламена, пуног варница танких као длака, чуло се пуцкетање по целој дворани, а високо изнад главе одјекнуо је кратак и оштар пуцањ.
>>Дивно<<, реко је Тесла, >>оглед успева одлично. Покушаћемо поново на исти начин. Сад!<<
Опет је Цито притиснуо ручицу за један секунд, и опте је вратио. поново је сукнуо сноп варница из калема, мање варнице су пуцкетале по лабораторији, а врло оштар и кратак пуцањ опет се разлегао кроз отворен кров високо над главом.
>>Сад ћу да изађем<<, реко је Телса, >> да посматрам стуб споља. Кад вам будем дао знак, затворићете прекидач и оставићете га тако, док вам не будем дао знак да га отворите.<< Кад је то рекао, упутио се оближњим отвореним вратима.
Када је дошао до места одакле је могао да види бакарну лопту на врху великог стуба, Тесла је довикнуо кроз отворена врата: >>Цито, затворите прекидач. -Сад!<<.
Цито је поново притиснуо ручицу и одскочио у страну - али је руку и даље држао испужену, да би повуко ручицу чим за то добије знак. Приликом претходног кратког додира, није се десило ништа нарочито, али сада ће овај уређају бити у стању да развије сву своју снагу, инико није знао што ће се десити. Он је знао да ће овај уређај привући јаку струју помоћу примарног калема који је личио на >>кратак спој<<, и знао је да >>кратак спој<< може да има врло разорно дејство, ако би допоустио да струја тече кроз њега беспрекидно. Ратвода табла би постала позорница занимљиве активости, ако би се ма шта десило.
Цито је очекивао да ће се муњевит блесак и експлозија кратког споја десити убрзо пошто буде затворен прекидач. Неколико секунди је прошло, а кратак спој није наступио.
Чим је прекидач био затворен, зачуло се оно исто пуцкетање, онај исту пуцањ високо горе у ваздуху, као и малопре. Али сада је за њим дошла страшна бујица збукова. Праскање из калем анарасло је у крешчендо опаких пуцњева. За првим стакатом изнад крова уследио је један много јачи, а затим још један, јак као пуцањ пушке. Следећи је био јо јачи.
Затиом су се ређали све брже и брже, као штектање митраљеза. Тутањ високо горе постајао је све громкијиј и громкији, а онда се претворио у праву топовску грмљавину са пражњењимакоја су брзо следила јендо за другим као да се изнад зграде води атриљериски бој. Уренебес је био страшан, и грмљавина је потерсала зграду из темеља.
У згради је блештала аветињки плава светлост. На калемовима су буктале масе огњене косе. Свака ствар у згради бацала је игличасте пламене траке, сав простор био је испуњен мирисом озона и димом од варница, и све је одчаравало призоре пакленог огња.
Како је Цито стаја близу прекидача, могао је да осети како му варнице искачу из прстију, а свака га убада као игла. Питао се да ли ће моћи да се дочепа прекидача и да искључи струју која је створила овај електрични пакао - да ли ће варнице постати још дуже и јаче кад буде пришао прекидачу? Хоће ли ова паклена хука вечито да траје! Све јачи и јачи постајао је заглушни тресак
изнад главе. Зашто Тесла не престане с тим огледом пре него што се сруши цела зграда? Да ли да прекине струју на своју руку? Можда је Тесла настрадао, можда је и погинуо, па не може да изда наредбу да се прекидач затвори!
Циту је изгледало као да овај оглед траје већ читав сат, а у ствари је трајао само један минут; па ипак, у тако кратком времену одиграло се тако много...
Напољу је стајао Тесла, прописано одевен у жакет, са црним штеширом за ову свечану прилику, а његова витка фигура, шест стопа и два цола висока, подсећала је на високи стуб који се издизао изнад ове бизарне зграде. Био је још виши, услед дебеле гуме на подплатама и петама његових ципела, која је служила као изолатор.
Чим је дао Циту знак >>сад<< за затварање прекидача, Тесла је погледао у лопту на врху стуба. Тек што је то рекао, опазио је како је варница, кратка и танка као длака, сукнула из лопте. Била је танка, и само десет стопа дугачка. Још није ни стигао да буде њоме задовољан, дошлаје друга, затим трећа, па четврта, све дужа, светлија, и плавија од претходне.
>>Аха!<< узвикнуо је Тела, заборавивши да склопи уста која беху отворена за усклик. Од радости је стиснуо песнице и пружио их увис у правцу стуба.
Још нових варница! Све дуже и дуже! Дест, двадесет, тридесет, четрдесет, педесет, седамдесет, осамдесет стопа дугачке! Све светлије и плавије! То више нису кончане ванице, већ огњени прсти, вијугави млазеви који бесно шибају у правцу небеса. Сад су муње биле дебела као рука, кад год би посукљале из лопте.
Тесла је исколачио очи када је видео како праве муње сукљају кроз ваздух, праћене страшном и беспрекидном јеком грома. Сада су муње биле дугачке колко половина дужине зграде, више од 135 стопа, а грмљавина се чула чак у Крипл Крику, удаљеном петнаест миља. Одједном - тишинa! Тесла је јурнуо у зграду. >>Цито! Цито! Цито! Шта си то урадио! Нисам ти рекао да прекинеш. Затвори прекидач, бзо!<< Цито је руком показао на прекидач.
Био је још затворен. Затим је показао на волтометар и амтерметар на разводној табли. Обе казаљке су биле на нули. Тесла је одмах схватио у чему је ствар. Доводне жице за напајање лабораторије енергијом биле су >>избачене.<< Цито! узвикнуо је Тесла, >>брзо позови централу. Они то не смеју да раде. Укинули су нам струју.<<. Одмах је позвана централа. Тесла је зграбио телефон и викнуо: >>Овде Никола Тесла. Ви сте ми укинули струју. Дајте ми одмах струју. Ви не смете да ми укидате струју!<<
>>Укинули вам струју, ни говора,<< гласио је груб одговор сас другог краја линије. >>Ви сте изазвали кратак спој на нашој линији тим вашим ђаволским огледима и разорили сте нам централу. Упропастили сте нам генератор, он је сада у пламену. Никад више нећете добити струју. Струја око Земљине кугле! Тесла је саградио тако снажан апарат да је могао да издржи невероватну јаку струју коју је очекивао да ће добити преко вода. Док је његов уређај био кадар да издржи оно што се граничи са опасним кратким спојем, дотле је исувише отеретио генератор у централи
Електричног друштва Колорадо Спрингс, који је јуначки покушао да издржи тај повећани терет - али снажнои притицање струје било је превише за ову динамомашину која није била израђена да издржи такво тешко оптерећење. Жице су се све више загревале, и наизад се изолација запалила а бакарна жица у калемовима арматуре истопила као восак и отворила своја кола, тако да је машинапрестала да производи електрицитет.
Ценрала је имала још један, помоћни генератор, који је убрзо пушен у рад. Тесла је загтевао да добије струју од из те машине чим буде прорадила, али његова молаба је била одбијена. Убудуће, речено му је, добијаћете струју из динамомашине која ће радити независно од оне која служи редовним потрошачима. Та посебна динамомашина, речено му је, биће она иста која је изгорела - и он неће добијати струју све док она не буде поправљена. Тесла је понудио да поднесе све трошкове њене хитне поправке, ако му одобре да рукује поправком. Динамомашина са наизменичним струјама нису за Теслу претстављале никакву мистерију. Довео је у централу раднике из своје лабораторије, одмах приступио послу, и након мање од недељу дана динамомашина је опет прорадила.
10
Joш после случаја са земљотресом даљи боравак у улици Хаустон је постао немогућ; не само због јаности која нема разумевања за мој рад, већ и зато што је та лабораторија одавно неподесна за моја даља истраживања. Правим све веће и веће осцилаторе. Последњи је од 4 000 000 волта.
Варнице падају по зидовима, са таваница, горе по подовима; цела зграда може планути једнога дана. Али одавде никуда пре него стигне новац који су ми обећали Астор, Крофорд и Симсон. Главница мога друштва од 40 000долара је утрошена. Поклон господина Хамонда је утрошен на справе и роботе за изложбу у Медисон сквер гардену.
Пријатељ Крофорд нуди ми зајам од 10 000 долара, довољно само за најнужније свакодневне потребе. Ходам сатима по лабораторијиј као вук у кавезу. Марк, Роберт, Кетрин, остали пријатељи, штекају мојом лабораторијом, али нико није у стању да ми помогне. Одакле им, дођавола, 50 000 долара, колико би ми било потребно да кренем у изградњу лабораторије на Колорадо Спрингсу.
Твен великодушно нуди хонорар од другог издања Тома Сојера.
-Колико?
-15 000 долара.
-У другим приликама то би био озбиљан новац, али за ово што сам наумио, потребно ми је 100 000 долара.
-Ех, ех, ти си фабрика за поторшњу долара, а требало би да си обратно, као Едисон, Маркони, Вестингхаус и слични.
-Ја то јесам, али не за себе.
Марк ми се унесе у у лице и рече с неким племенитим огорчењем:
-Знаш, пријатељу, да сам на твоме месту од једа бих појео своју ногу! А ти си непоправљиви филантроп.
-Замисли да сам поред свега још и мизантроп. Каква би то тек несрећа била! Овако, што изгубим у доларима, добијем у љубави према људима.
Марк је замишљено куцкао својим штапом.
-Е, мој Тесла, никад нећеш бити богат, ни да измислиш Буридановог магарца који сере доларе.
-Па то ти није лоша идеја, багати. Да пукушамо с тим?
-Али теби није довољан један. Потребно ти је читаво крдо!
Кетрин, тајно од мужа, нуди да у залагаоницу да свој бријијантски накит, једну краљевску огрлицу коју обажавам. Кад год зна да ћу доћи у посету, она је стави око врата. Роберт нуди позајмицу за неки будући хонорар у своме часопису.
-Ја морам овога пута као пријатељ, баш у овој прилици, да ти кажем још нешто.
-Шта то Марк? Боже, како ме то строго гледаш!
-Да, строго! Хоћу гласно и отворено да се побуним против твоје неразумне дарежљивости која се граничи са расипништвом. Када имаш, ти делиш и капом и шаком, што више можеш да стигнеш, колико год ти стаје у прегршти! На пример, док си радио на оном броду Америчког друштва за сумпор, галантно си плаћао 20 долара по сату јер ниси хтео да помериш радно време у сате када си могао да радиш бесплатно.
Знаш ли колико си за ту годину дана тако потрошио?
-Не знам - рекох гласом кривца.
- 12 000 долара! Плус напојнице и вечере бродској посади. Ти својим сарадницима за сваки добро обављен посао дајеш, поред издашне, и богату напојницу! На све стране, у свако доба - напојнице! Још мало па у овом граду неће бити ни врапца који се неће хвалити да су од тебе добили нпојницу, или неки дар. Својим сарадницима наручујеш фијакер од лабораторије до хотела, где их водиш на вечеру. Фијакери их развозе по кућама! Па чуј, ти би профућкао кинеско царство!... Сви који те знају фасцинирани су твојом дарежљивошћу и милосрђем. То, наравно, и мене очарава. Видим у теби човека из једног сасвим друкчијег света, дивног од заноса. То си вероватно, понео из твоје Лике. Али, овде то не иде. Овде се сваки долар, пре него га намениш за нешто, мора три пута куцнути од зуб!
Његов глас је био потресан. Волео сам га што ме прекорева, али сам истовремено знао да против себе ништа не могу да учиним. Помисао да не дам ономе коме треба а имам у том тренутку - за мене је неподносива.
-Из тебе говори велики амерички писац, поучитељ просвећеног народа. Волим писце који поучавају свој народ. Код нас Срба такав је Јован Јовановић...
-Змај?
-Јесте, он. Песник најплеменитијег срца, велики писац који би себе, да је сав од злата, расковао до последње унце за потребе свога народа. Тај вам, као лекар, лечи сиротињу бесплатно, купоује им лекове, храни ако треба.
Марк се значајно накашља.
-У Америци би таквог лекара прогласили лудим. Нико код њега не би ишао да се лечи мислећи да на тај начин намамљује лаковерне да их потрује или неко друго зло да им учини.
-Овде су лекари бизнисмени.
-Осећања сметају пословном духу у свим професијама.
-За мене су лепа осећања важнија од пословног успеха.
-Марк се насмеја:
-Што се тако лепо види из твоје финансијске ситуације... Али не вреди о томе расправљати с тобом.
Био сам мање неспокојан него он.
-Мој пријатељ Крофорд, члан компаније Симсон и Крофорд, нуди ми зајам од 10 000 долара, чекам да ми господин Астор, мој дивни донатор, пребаци на рачун својих 30 000 долара, а Лео Кетрис, члан Електричног друштва Колорадо Спрингс позвао ме је да своју нову лабораторију смеестим у Колорадо Спрингсу. Ставиће ми на располагање земљиште и сву неопходну електричну енергију. Међутим, како да то све вратим ако не успем?
Не бих могао поднети да тим људима останем дужан.
-Никоме ти нећеш остати дужан, за то се не бој. Нити се они боје. Они ти не нуде новац само зато што су ти пријатељи и поклоници твога дела, већ што су сигурни да си им добра инвестиција.
Потом смо се одвезли код Џонсонових да посетимо болесног песника.
За вечером Боб ми се обрати:
-Прича се да припремаш ново значајно откриће.
-Да. Мислим да створим систем преноса снаге од неколико милиона влти, за разлику од неколико десетина хиљада волти, колико је то сада могуће. Али на томе не могу да радим у овдашњим условима. Нову лабораторију саградићу у Колорадо Спрингсу.
Песник се те вечери добро осећао, за разлику од претходних, када је показиовао забрињавајућу апатичност према свему. То је знак да прездрављује.
-Да ли је тих неколико милиона волти приближно муњама по којима је Колорадо Спрингс познат?
-Створићу још јаче.
-Не играјте се с ватром! - бојажљиво ће Кетрин док је сервирала чај. - Зар се не плашите да изазовете неку катастрофу већих размера?
-У природи науке да, откривајући ново, смело посеже за ризицима. Када је реч о струји, увек може бити непредвидивих испада те колосалне силе. Али она, ипак, неће моћи ван мојих кавеза, ако их изградим како сам замислио.
-Хоћемо ли бар моћи да ту опасну звер џаркамо кроз решетке, а да нам не откине руку, или не провали кавез и насрне на нас? - упита Боб.
-У мом присуству моћи ћете да уђете у кавез, као што улази укротитељ лавова.
-Како ће се звати та звер? - упита Кетрин.
-Акцелератор, велики акцелератор пречника 15 метара! Биће то прави џин, оопасан за оне које не познаје и за оне који њега не познају, а право кротко јагње за моје пријатеље.
Осамнаести мај 1899. године. Ево ме у Колорадо Спрингсу! Затражио сам собу чији је број дељив са три.
Земља која ми је стављена на располагање налази се миљу источно од Колорадо Спрингса, у сенци врха Пајк; 2000 метара надморске висине. Преријско тле. Користило се за испашу градског стада. Моји најближи суседи су људи и жене из школе за глуве и слепе, што мојим радовима обећава апсолутну дискрецију.
Одавде ћу идуће године, са врха Пајк, послати поруку до Париза у време париске светске изложбе.
Локални дрводеља Џозеф Дозијер, с брковима ко у нашег Мрака Краљевића и шакама као рударска лопата, почео је да гради зграду.
Савршено разуме моја упутства, ништа непотребно не пита; а што направи, више нико неће моћи расковати. Сваки дан му дам богату напојницу.
Увече ме у хотел одвезу коњи на даруцама. Немам поверења у те животиње и зато ноге држим ван каруца да могу брже да искочим за случај потребе.
Лабораторија сваког дана све више личи на брод с јабролом.
На темену кршевите планине, која ме подсећа на родни Велебит, издиже се пут опалог неба необична грађевина четвртастог облика, са странама дугачким прибићно стотину стопа. Зидови зграде високи су 25 стопа. Изнад њих је постављен кров који се постепено сужава ка средшту зграде. На средини крова диже се, као пирамида, костур куле сачињен од дрвета. Њен врх висок је безмало 18 стопа.
Косе кровне греде споља су продужене све до земље и служи као лучни подупорњи да појачају кулу јер је ово место отето богу громова, који се неће лако помирити с мојим присуством на његовој територији. Кроз средину куле пролази стуб висок 200стопа. На његовом врху налази се бакарна кугла велика 3 стопе у пречнику. На стубу је учвршћена дебела бакарна жица која повезује лопту са уређајем у лабораторији. Стуб је израђен из делова те се може расклапати и надограђивати.
У згради су већ постављени калемови разниг облика и величина, тренсформатори, осцилатори. Главна направа је појачивајући предајник, један огроман калем. Око њега подигнутаљ је ограда кружног облика пречника 70стопа, са 75 навојака жице намотане на ваљкастом трупу од дрвета, високом 20 стопа и постављеном неколико стопа изнда пода. У средини овог калема усађено је стопало стуба. Лабораторијом доминира калем од 15 метара. Када је подешен резонанцију, струјнице електрицитета пролазе од врха до дна, и то је диван призор. То је 1500, можда и 2000 квадратих стопа површине струјница. Да бих уштедео новац, израчунао сам димензије што је могуће ближе, и струјнице допиру на 15 до 20 цм од зидова зграде. Кров изнад овог дела зграде је покретан и може се размаћи на обе стране, тако да никакав предмет не може бити
у близини стуба и жичаног спроводника на доњој трећини одстојања од земље.
Овде ћу добити коначан и у свим правцима истражен одговор на итање: Да ли је земља наелектриасано тело? Ако није наелектрисана, онда ће се понашати као огромна јама коју треба пунити неизмерним количинама електрицитета да бих је довео у стање у коме ће моћи да осцилира. Ако Земља није наелекрисана, то ће ми умногоме искомпликовати даље планове.
Колорадо Спирнгс. Август. Моју лаборатројију у околини становници називају Станиште ђавола. Плаше их моје муње које у по бела дана освељавају Пајк и околину. Дознао сам да се спремају да ме протерају. Долазили су да ме опомену. Покушао сам да их умирим, али нису хтели ни да ми приђу. Позивали су ме са капије, немајћи храбрости да уђу; плашили су се да их не спржим муњама. Отишли су са претњом да ће ми уништиши лабораторију а мене пртерати далеко, да се више никада не вратим у њихов крај. Говорили су о оасностима од мојих експеримената, о штети коју трпе због кварова на електричној централи којом се и они користе. Више од тога забринути су што њихов крај, природа, ваздух, атмосфера, месечина, ноћне и дневне сенке и одрази предмета, више нису какви су били. Све је поремећено, друкчије. Сатаниски и сабласно. Плаше се да им све то не буде уништено, или толико измењено да више нечи моћи овде да живе. Сатани нема места у њиховом крају. Напоље, напоље, док нису почели да руше.
Рекао сам им да ничим не могу пореметити овдашњу природу. Моје струје могу је само обогатити и још више украсити. Бежични пренос енергије путем кондукције кроз земљу и вездушне слојеве, на чему радим, прославуће њихов крај. Отишли су, а у мени је остао немир шта ће учинити.
Мојим мислима овде господаре две идеје: једну од њих сам већ остварио, док друга само што није остварена. Умеће управљања покретима и другим радњама удаљених аутомата, које оспособљава машшине да раде као разумна бића, показаће водећим нацијама јаловост наоружавања и неупотребљивост садашњих ратних напора за уништење људи, и довешће до устаљених мирољубивих односа у складу са човекољубљем и просвећеношћу наших доба; са друге стране могућност преношења електричне енергије кроз природну средину, без употребе жичаних проводника, на велике даљине, из великих центара, као што је Нијагра, отвориће неисцрпне
изворе богатства и моћи, учинивши да огромне количине сунчеве енергије постану доступне човеку, омогућујући му да измени и преобрази површину наше планете, што је по свему судећи, већ стварност на суседној планети Марсу, коју насељавају бића обдарена разумом. Преобразити планету, прилагодити је у сваком погледу потребама људи - то је мој наредни задатак.
Сутра завршавамо конструкцију секундара цилиндричног облика пречника 15 метра. Два примарна завојка у паралели и до 48 завојака у секундару; примарни намотај од 37 жица пречника 2,9 мм, а секундар од једне жице 2,6 мм. Господин Али ће радити на кокнструкцији стуба антене - предајника са металном куглом на врху пречника око 75 цм укупне висине преко 42 м. Биће то истовремено и највећи стуб који је човек икада подигао да би са њега вежичним путем слао сигнале у све делове света. Људи ће се преко њега чути и веидети на свим континентима. Видећемо забити, пустиње, непроходне планинске кланце, морске дубине у вечитој тами, приближиће нам далеке звезде и галаксије на дохват руке, шетаћемо свемиром не чинећи ни један корак уз удобне собе, путујући тако не само кроз просторни бескрај већ и кроз временску свевременост; човек ће моћи да види не само оно што се тренутно збива у било ком делу света, већ и оно што се икада, од настанка његовог дешавало, као и оно што ће се десити милионима година унапред; човек ће загосподарити свим информацијама о матирији и нематреији. Једнога дана када докучи све тајне материје и енергије, месиће их по вољи и потреби као домаћица тесто, мењајући јој облик и структуру, материју у енергију, светлост у дијаманте, таму у опсидијан, опсидијан
у тогу жене за изгубљеним јединцем, збуке омиљене песме у цвет руже. Сунчева енергија, као и енергија милиона небеских тела служиће човеку, будућем апсолутном господрару свемира попут послушног коњичка; прелазиће ону за сада непрелазиву границу која дели Овеај свет од Оностраног, и опет, Оностраног од Једнога који се налази иза њега, и иза њега у још Један, где се налазе корени СТРУЈЕ и свега осталог. Ту ће се зауставити. Досегнућедо краја своје моћи . Даље од тога људи неће моћи. За даљи продор у добуне иза тога мораће да створе друга бића у којима ће човек бити само једна супстанца, један елеменат у систему нама сада недоступних видова егзистенције.
Варнице падају по зидовима, са таваница, горе по подовима; цела зграда може планути једнога дана. Али одавде никуда пре него стигне новац који су ми обећали Астор, Крофорд и Симсон. Главница мога друштва од 40 000долара је утрошена. Поклон господина Хамонда је утрошен на справе и роботе за изложбу у Медисон сквер гардену.
Пријатељ Крофорд нуди ми зајам од 10 000 долара, довољно само за најнужније свакодневне потребе. Ходам сатима по лабораторијиј као вук у кавезу. Марк, Роберт, Кетрин, остали пријатељи, штекају мојом лабораторијом, али нико није у стању да ми помогне. Одакле им, дођавола, 50 000 долара, колико би ми било потребно да кренем у изградњу лабораторије на Колорадо Спрингсу.
Твен великодушно нуди хонорар од другог издања Тома Сојера.
-Колико?
-15 000 долара.
-У другим приликама то би био озбиљан новац, али за ово што сам наумио, потребно ми је 100 000 долара.
-Ех, ех, ти си фабрика за поторшњу долара, а требало би да си обратно, као Едисон, Маркони, Вестингхаус и слични.
-Ја то јесам, али не за себе.
Марк ми се унесе у у лице и рече с неким племенитим огорчењем:
-Знаш, пријатељу, да сам на твоме месту од једа бих појео своју ногу! А ти си непоправљиви филантроп.
-Замисли да сам поред свега још и мизантроп. Каква би то тек несрећа била! Овако, што изгубим у доларима, добијем у љубави према људима.
Марк је замишљено куцкао својим штапом.
-Е, мој Тесла, никад нећеш бити богат, ни да измислиш Буридановог магарца који сере доларе.
-Па то ти није лоша идеја, багати. Да пукушамо с тим?
-Али теби није довољан један. Потребно ти је читаво крдо!
Кетрин, тајно од мужа, нуди да у залагаоницу да свој бријијантски накит, једну краљевску огрлицу коју обажавам. Кад год зна да ћу доћи у посету, она је стави око врата. Роберт нуди позајмицу за неки будући хонорар у своме часопису.
-Ја морам овога пута као пријатељ, баш у овој прилици, да ти кажем још нешто.
-Шта то Марк? Боже, како ме то строго гледаш!
-Да, строго! Хоћу гласно и отворено да се побуним против твоје неразумне дарежљивости која се граничи са расипништвом. Када имаш, ти делиш и капом и шаком, што више можеш да стигнеш, колико год ти стаје у прегршти! На пример, док си радио на оном броду Америчког друштва за сумпор, галантно си плаћао 20 долара по сату јер ниси хтео да помериш радно време у сате када си могао да радиш бесплатно.
Знаш ли колико си за ту годину дана тако потрошио?
-Не знам - рекох гласом кривца.
- 12 000 долара! Плус напојнице и вечере бродској посади. Ти својим сарадницима за сваки добро обављен посао дајеш, поред издашне, и богату напојницу! На све стране, у свако доба - напојнице! Још мало па у овом граду неће бити ни врапца који се неће хвалити да су од тебе добили нпојницу, или неки дар. Својим сарадницима наручујеш фијакер од лабораторије до хотела, где их водиш на вечеру. Фијакери их развозе по кућама! Па чуј, ти би профућкао кинеско царство!... Сви који те знају фасцинирани су твојом дарежљивошћу и милосрђем. То, наравно, и мене очарава. Видим у теби човека из једног сасвим друкчијег света, дивног од заноса. То си вероватно, понео из твоје Лике. Али, овде то не иде. Овде се сваки долар, пре него га намениш за нешто, мора три пута куцнути од зуб!
Његов глас је био потресан. Волео сам га што ме прекорева, али сам истовремено знао да против себе ништа не могу да учиним. Помисао да не дам ономе коме треба а имам у том тренутку - за мене је неподносива.
-Из тебе говори велики амерички писац, поучитељ просвећеног народа. Волим писце који поучавају свој народ. Код нас Срба такав је Јован Јовановић...
-Змај?
-Јесте, он. Песник најплеменитијег срца, велики писац који би себе, да је сав од злата, расковао до последње унце за потребе свога народа. Тај вам, као лекар, лечи сиротињу бесплатно, купоује им лекове, храни ако треба.
Марк се значајно накашља.
-У Америци би таквог лекара прогласили лудим. Нико код њега не би ишао да се лечи мислећи да на тај начин намамљује лаковерне да их потрује или неко друго зло да им учини.
-Овде су лекари бизнисмени.
-Осећања сметају пословном духу у свим професијама.
-За мене су лепа осећања важнија од пословног успеха.
-Марк се насмеја:
-Што се тако лепо види из твоје финансијске ситуације... Али не вреди о томе расправљати с тобом.
Био сам мање неспокојан него он.
-Мој пријатељ Крофорд, члан компаније Симсон и Крофорд, нуди ми зајам од 10 000 долара, чекам да ми господин Астор, мој дивни донатор, пребаци на рачун својих 30 000 долара, а Лео Кетрис, члан Електричног друштва Колорадо Спрингс позвао ме је да своју нову лабораторију смеестим у Колорадо Спрингсу. Ставиће ми на располагање земљиште и сву неопходну електричну енергију. Међутим, како да то све вратим ако не успем?
Не бих могао поднети да тим људима останем дужан.
-Никоме ти нећеш остати дужан, за то се не бој. Нити се они боје. Они ти не нуде новац само зато што су ти пријатељи и поклоници твога дела, већ што су сигурни да си им добра инвестиција.
Потом смо се одвезли код Џонсонових да посетимо болесног песника.
За вечером Боб ми се обрати:
-Прича се да припремаш ново значајно откриће.
-Да. Мислим да створим систем преноса снаге од неколико милиона влти, за разлику од неколико десетина хиљада волти, колико је то сада могуће. Али на томе не могу да радим у овдашњим условима. Нову лабораторију саградићу у Колорадо Спрингсу.
Песник се те вечери добро осећао, за разлику од претходних, када је показиовао забрињавајућу апатичност према свему. То је знак да прездрављује.
-Да ли је тих неколико милиона волти приближно муњама по којима је Колорадо Спрингс познат?
-Створићу још јаче.
-Не играјте се с ватром! - бојажљиво ће Кетрин док је сервирала чај. - Зар се не плашите да изазовете неку катастрофу већих размера?
-У природи науке да, откривајући ново, смело посеже за ризицима. Када је реч о струји, увек може бити непредвидивих испада те колосалне силе. Али она, ипак, неће моћи ван мојих кавеза, ако их изградим како сам замислио.
-Хоћемо ли бар моћи да ту опасну звер џаркамо кроз решетке, а да нам не откине руку, или не провали кавез и насрне на нас? - упита Боб.
-У мом присуству моћи ћете да уђете у кавез, као што улази укротитељ лавова.
-Како ће се звати та звер? - упита Кетрин.
-Акцелератор, велики акцелератор пречника 15 метара! Биће то прави џин, оопасан за оне које не познаје и за оне који њега не познају, а право кротко јагње за моје пријатеље.
Осамнаести мај 1899. године. Ево ме у Колорадо Спрингсу! Затражио сам собу чији је број дељив са три.
Земља која ми је стављена на располагање налази се миљу источно од Колорадо Спрингса, у сенци врха Пајк; 2000 метара надморске висине. Преријско тле. Користило се за испашу градског стада. Моји најближи суседи су људи и жене из школе за глуве и слепе, што мојим радовима обећава апсолутну дискрецију.
Одавде ћу идуће године, са врха Пајк, послати поруку до Париза у време париске светске изложбе.
Локални дрводеља Џозеф Дозијер, с брковима ко у нашег Мрака Краљевића и шакама као рударска лопата, почео је да гради зграду.
Савршено разуме моја упутства, ништа непотребно не пита; а што направи, више нико неће моћи расковати. Сваки дан му дам богату напојницу.
Увече ме у хотел одвезу коњи на даруцама. Немам поверења у те животиње и зато ноге држим ван каруца да могу брже да искочим за случај потребе.
Лабораторија сваког дана све више личи на брод с јабролом.
На темену кршевите планине, која ме подсећа на родни Велебит, издиже се пут опалог неба необична грађевина четвртастог облика, са странама дугачким прибићно стотину стопа. Зидови зграде високи су 25 стопа. Изнад њих је постављен кров који се постепено сужава ка средшту зграде. На средини крова диже се, као пирамида, костур куле сачињен од дрвета. Њен врх висок је безмало 18 стопа.
Косе кровне греде споља су продужене све до земље и служи као лучни подупорњи да појачају кулу јер је ово место отето богу громова, који се неће лако помирити с мојим присуством на његовој територији. Кроз средину куле пролази стуб висок 200стопа. На његовом врху налази се бакарна кугла велика 3 стопе у пречнику. На стубу је учвршћена дебела бакарна жица која повезује лопту са уређајем у лабораторији. Стуб је израђен из делова те се може расклапати и надограђивати.
У згради су већ постављени калемови разниг облика и величина, тренсформатори, осцилатори. Главна направа је појачивајући предајник, један огроман калем. Око њега подигнутаљ је ограда кружног облика пречника 70стопа, са 75 навојака жице намотане на ваљкастом трупу од дрвета, високом 20 стопа и постављеном неколико стопа изнда пода. У средини овог калема усађено је стопало стуба. Лабораторијом доминира калем од 15 метара. Када је подешен резонанцију, струјнице електрицитета пролазе од врха до дна, и то је диван призор. То је 1500, можда и 2000 квадратих стопа површине струјница. Да бих уштедео новац, израчунао сам димензије што је могуће ближе, и струјнице допиру на 15 до 20 цм од зидова зграде. Кров изнад овог дела зграде је покретан и може се размаћи на обе стране, тако да никакав предмет не може бити
у близини стуба и жичаног спроводника на доњој трећини одстојања од земље.
Овде ћу добити коначан и у свим правцима истражен одговор на итање: Да ли је земља наелектриасано тело? Ако није наелектрисана, онда ће се понашати као огромна јама коју треба пунити неизмерним количинама електрицитета да бих је довео у стање у коме ће моћи да осцилира. Ако Земља није наелекрисана, то ће ми умногоме искомпликовати даље планове.
Колорадо Спирнгс. Август. Моју лаборатројију у околини становници називају Станиште ђавола. Плаше их моје муње које у по бела дана освељавају Пајк и околину. Дознао сам да се спремају да ме протерају. Долазили су да ме опомену. Покушао сам да их умирим, али нису хтели ни да ми приђу. Позивали су ме са капије, немајћи храбрости да уђу; плашили су се да их не спржим муњама. Отишли су са претњом да ће ми уништиши лабораторију а мене пртерати далеко, да се више никада не вратим у њихов крај. Говорили су о оасностима од мојих експеримената, о штети коју трпе због кварова на електричној централи којом се и они користе. Више од тога забринути су што њихов крај, природа, ваздух, атмосфера, месечина, ноћне и дневне сенке и одрази предмета, више нису какви су били. Све је поремећено, друкчије. Сатаниски и сабласно. Плаше се да им све то не буде уништено, или толико измењено да више нечи моћи овде да живе. Сатани нема места у њиховом крају. Напоље, напоље, док нису почели да руше.
Рекао сам им да ничим не могу пореметити овдашњу природу. Моје струје могу је само обогатити и још више украсити. Бежични пренос енергије путем кондукције кроз земљу и вездушне слојеве, на чему радим, прославуће њихов крај. Отишли су, а у мени је остао немир шта ће учинити.
Мојим мислима овде господаре две идеје: једну од њих сам већ остварио, док друга само што није остварена. Умеће управљања покретима и другим радњама удаљених аутомата, које оспособљава машшине да раде као разумна бића, показаће водећим нацијама јаловост наоружавања и неупотребљивост садашњих ратних напора за уништење људи, и довешће до устаљених мирољубивих односа у складу са човекољубљем и просвећеношћу наших доба; са друге стране могућност преношења електричне енергије кроз природну средину, без употребе жичаних проводника, на велике даљине, из великих центара, као што је Нијагра, отвориће неисцрпне
изворе богатства и моћи, учинивши да огромне количине сунчеве енергије постану доступне човеку, омогућујући му да измени и преобрази површину наше планете, што је по свему судећи, већ стварност на суседној планети Марсу, коју насељавају бића обдарена разумом. Преобразити планету, прилагодити је у сваком погледу потребама људи - то је мој наредни задатак.
Сутра завршавамо конструкцију секундара цилиндричног облика пречника 15 метра. Два примарна завојка у паралели и до 48 завојака у секундару; примарни намотај од 37 жица пречника 2,9 мм, а секундар од једне жице 2,6 мм. Господин Али ће радити на кокнструкцији стуба антене - предајника са металном куглом на врху пречника око 75 цм укупне висине преко 42 м. Биће то истовремено и највећи стуб који је човек икада подигао да би са њега вежичним путем слао сигнале у све делове света. Људи ће се преко њега чути и веидети на свим континентима. Видећемо забити, пустиње, непроходне планинске кланце, морске дубине у вечитој тами, приближиће нам далеке звезде и галаксије на дохват руке, шетаћемо свемиром не чинећи ни један корак уз удобне собе, путујући тако не само кроз просторни бескрај већ и кроз временску свевременост; човек ће моћи да види не само оно што се тренутно збива у било ком делу света, већ и оно што се икада, од настанка његовог дешавало, као и оно што ће се десити милионима година унапред; човек ће загосподарити свим информацијама о матирији и нематреији. Једнога дана када докучи све тајне материје и енергије, месиће их по вољи и потреби као домаћица тесто, мењајући јој облик и структуру, материју у енергију, светлост у дијаманте, таму у опсидијан, опсидијан
у тогу жене за изгубљеним јединцем, збуке омиљене песме у цвет руже. Сунчева енергија, као и енергија милиона небеских тела служиће човеку, будућем апсолутном господрару свемира попут послушног коњичка; прелазиће ону за сада непрелазиву границу која дели Овеај свет од Оностраног, и опет, Оностраног од Једнога који се налази иза њега, и иза њега у још Један, где се налазе корени СТРУЈЕ и свега осталог. Ту ће се зауставити. Досегнућедо краја своје моћи . Даље од тога људи неће моћи. За даљи продор у добуне иза тога мораће да створе друга бића у којима ће човек бити само једна супстанца, један елеменат у систему нама сада недоступних видова егзистенције.
9
Пролеће 1898. Године.
Дошао сам до открића које ће значити почетак нове ере у науци и животу људи. Једном речју - ДОЛАЗИ ЕРА РОБОТА.
Помоћу радио таласа управљаћу бродом који ће без посаде запловити Атлантиком. На исти начин могуће је управљати свим покретним објектима на земљи, у води и у ваздуху. О томе припремам рад за један научни часопис. Демонстрација изума у јуну у њујоршкој луци.
Моји пријатељу су ме приволели да прикажем изуме са роботима. Демонстрација треба да се избрши у великој дворани у Медисаон сквер гардену у септембру у оквиру прве годишњице Електротехничке изложбе.Замара ме јавнос и нисам расположен да се око тога ангажујем, али господин О Нил је личност мазговске упорности.
Савладао је мој отпор. Најпре ме је убеђивао да су моји роботи моје до сада најфантастичније откриће, којима се отварају врата у потпуну аутоматизацују свих послова и постављање људи у позицују господара.
Саградио сам велику посуду са водом у средини позорнице и у њу ставио мали брод дуг неколико стопа. Из средине брода издиже се танка метална шипка која служи као антена, ваздушна веза за хватање бежичних таласа. Близу кљуна налазе се две мале металне цеви са малим електричним сијалицама. У трупу брода сместио сам пријемне апарате и механизме за моторни погон,
који ће извршавати команде које будем давао броду помоћу бежичних таласа. Један други мотор служи за кретање сервомеханизма (механичког мозга), који тумачи наредбе и претвара их у механичке покрете: кретање, промену правца, заустављање, паљење једне или друге сијалице. На тај начин брод може да врши најсложеније радње. Сви посетиоци изложбе моћи ће да дају наређења броду.
Моје место биће на другом крају позорнице.
Знам на шта ће се усмерити шажња јавности с обзираом на америчко шпански рат и потапање великог америчког брода >>Мајн<< у пристаништу Хаване. Свет је огорчен, у мом изуму видеће могућност да се тим Шпанцима узврати ударац једним бзњујућим изумом.
О томе сам јуче разговарао са Валдемаром Кемпфертом, научним уредником >>Њујорк тајмса<<, који ми је ракао:
-Видим да можете да напуните још већи брод динамитом и да простим притискомна дугме упутите у жељеном правцу а потом изазовете експлозију динамита, да помоћу вежичних справа баците у ваздух и највећи бојни брод са велике раздаљине.
--Да, све то могу - рекао сам - али ја не бих желео, ја то апсолутно не бих одобрио , да се мој изум користи у сврху рата и разарања. Ја јесам велики амерички патриота, али - не, тако нешто! Док сам радио на овом изуму, видео сам у њему првог робота из расе механичких људи који ће обављати тешке послове уместо људи. Схватате ли?
-Али, Америка трпи тешке губитке од својих непријатеља - рече Кемпферт.
-Видим, и то ме погађа. Проналазите ми веома слабу тачку , али - не! Не за разарање!
-Неки ваши изуми се већ користе у те сврхе. Раде то и не питајући вес за дозволу.
Та констатација погодила ме је као нож у срце. Стајао сам насред лабораторије и на тренутак изгубио свест, али нисам пао, наслонио сам се на стуб. Кемпферт је приметио да ми се нешто десило и притрчао ми:
-Вама није добро?
-Прошло је... Молим вас, немојте више о томе.
Изложба у медисон сквер гардену је отворена. Делује велелепно. Два телеаутоматска брода и робот буквално су заробљени мноштвом света. Сатима људи чекају да се појавим на изложби и да позовем публику да се појавим на излоћби и да позовем публику да постављају питања аутомату. Опчињени су способношћу моје машине да >>мисли<< и одговара на њихова питања.
Један посетилац, да би га збунио, упитао је:
-Да ли је Гете написао >>Хамлета<Аутомат је дао одречано одговор.
-Да ли је Хомер испевао >>Одисеју<-Аутомат је дао потврдан одговор.
Публика је била запањена. Неки су гунђали:
-Људи, ово је нака подвала! Ово је мађија! Ово се не може ни замислити. Коме он прича да та скаламерија има мозак!
Нису схватили да заправо ја одговарам на њихова питања. Али нису хтели да прихвате то моје ојашњење, видећи у њему нову смицалицу, или покушај да ублажим њихову констерацацију. Ни најдетаљније образложење није успевало да са њихових лица одагна израз неповерења.
Бродови, један на води а други под водом, за њих су фанатомска бића и ја им их нисам могао објаснити као техничку вештину засновану на електричком оклопљеним пријемним колима.
Неко из масе ме упита:
-Мистер Тесла, да ли овим наговештавате најезду ваше >>расе робота<-Баш на то мислим. Али не на оне роботе који ћ ереатовати и проливати крв, него на оне који ће помагати човеку и доприносити његовој срећи и благостању.
-Мислите да ће нам у том смислу помоћи та незграпна чудовшта из стрипова?
-Моји роботи неће имати ништа заједничко са роботима из стрипова о којим читате.
Неповељиви грађанин рече:
-Плашим се да ће тек с њима доћи време страшних ратова и разарања.
-Ту зебњу имам и ја. Таква предвиђања су могућа уколико се моја замисао злоупотреби.
-Знате добро да ћете бити немоћни.
-Знам, и страхујем... Али наука мора да се развија.
-Измислите, мистер Тесла, нешто што ће онемогућити такву злоупотребу и апсолутно онемогућити ратовае.
Тај жустри пацифиста под сламним шеширом и брковима који су ме подсећали на Твена, говорио је у име свих окупљани око мене. Свима су биле очи испуњене зебњом шта све то наука може да почини од њихових живота, какву несрећу или патњу може да им донесе.
-Господине, радим на таквом изуму! И журићу да га што пре остварим.
-Макар то било последње што ћете измислити?
-Да, макар било последње!... Можда ћу већ у септембру моћи о томе нешто да вам кажем.
Мислим да су ми поверовали. та њихова вера довољна ми је да обећање које сам им дао испуним по цену највеће личне жртве.
Дошао сам до открића које ће значити почетак нове ере у науци и животу људи. Једном речју - ДОЛАЗИ ЕРА РОБОТА.
Помоћу радио таласа управљаћу бродом који ће без посаде запловити Атлантиком. На исти начин могуће је управљати свим покретним објектима на земљи, у води и у ваздуху. О томе припремам рад за један научни часопис. Демонстрација изума у јуну у њујоршкој луци.
Моји пријатељу су ме приволели да прикажем изуме са роботима. Демонстрација треба да се избрши у великој дворани у Медисаон сквер гардену у септембру у оквиру прве годишњице Електротехничке изложбе.Замара ме јавнос и нисам расположен да се око тога ангажујем, али господин О Нил је личност мазговске упорности.
Савладао је мој отпор. Најпре ме је убеђивао да су моји роботи моје до сада најфантастичније откриће, којима се отварају врата у потпуну аутоматизацују свих послова и постављање људи у позицују господара.
Саградио сам велику посуду са водом у средини позорнице и у њу ставио мали брод дуг неколико стопа. Из средине брода издиже се танка метална шипка која служи као антена, ваздушна веза за хватање бежичних таласа. Близу кљуна налазе се две мале металне цеви са малим електричним сијалицама. У трупу брода сместио сам пријемне апарате и механизме за моторни погон,
који ће извршавати команде које будем давао броду помоћу бежичних таласа. Један други мотор служи за кретање сервомеханизма (механичког мозга), који тумачи наредбе и претвара их у механичке покрете: кретање, промену правца, заустављање, паљење једне или друге сијалице. На тај начин брод може да врши најсложеније радње. Сви посетиоци изложбе моћи ће да дају наређења броду.
Моје место биће на другом крају позорнице.
Знам на шта ће се усмерити шажња јавности с обзираом на америчко шпански рат и потапање великог америчког брода >>Мајн<< у пристаништу Хаване. Свет је огорчен, у мом изуму видеће могућност да се тим Шпанцима узврати ударац једним бзњујућим изумом.
О томе сам јуче разговарао са Валдемаром Кемпфертом, научним уредником >>Њујорк тајмса<<, који ми је ракао:
-Видим да можете да напуните још већи брод динамитом и да простим притискомна дугме упутите у жељеном правцу а потом изазовете експлозију динамита, да помоћу вежичних справа баците у ваздух и највећи бојни брод са велике раздаљине.
--Да, све то могу - рекао сам - али ја не бих желео, ја то апсолутно не бих одобрио , да се мој изум користи у сврху рата и разарања. Ја јесам велики амерички патриота, али - не, тако нешто! Док сам радио на овом изуму, видео сам у њему првог робота из расе механичких људи који ће обављати тешке послове уместо људи. Схватате ли?
-Али, Америка трпи тешке губитке од својих непријатеља - рече Кемпферт.
-Видим, и то ме погађа. Проналазите ми веома слабу тачку , али - не! Не за разарање!
-Неки ваши изуми се већ користе у те сврхе. Раде то и не питајући вес за дозволу.
Та констатација погодила ме је као нож у срце. Стајао сам насред лабораторије и на тренутак изгубио свест, али нисам пао, наслонио сам се на стуб. Кемпферт је приметио да ми се нешто десило и притрчао ми:
-Вама није добро?
-Прошло је... Молим вас, немојте више о томе.
Изложба у медисон сквер гардену је отворена. Делује велелепно. Два телеаутоматска брода и робот буквално су заробљени мноштвом света. Сатима људи чекају да се појавим на изложби и да позовем публику да се појавим на излоћби и да позовем публику да постављају питања аутомату. Опчињени су способношћу моје машине да >>мисли<< и одговара на њихова питања.
Један посетилац, да би га збунио, упитао је:
-Да ли је Гете написао >>Хамлета<Аутомат је дао одречано одговор.
-Да ли је Хомер испевао >>Одисеју<-Аутомат је дао потврдан одговор.
Публика је била запањена. Неки су гунђали:
-Људи, ово је нака подвала! Ово је мађија! Ово се не може ни замислити. Коме он прича да та скаламерија има мозак!
Нису схватили да заправо ја одговарам на њихова питања. Али нису хтели да прихвате то моје ојашњење, видећи у њему нову смицалицу, или покушај да ублажим њихову констерацацију. Ни најдетаљније образложење није успевало да са њихових лица одагна израз неповерења.
Бродови, један на води а други под водом, за њих су фанатомска бића и ја им их нисам могао објаснити као техничку вештину засновану на електричком оклопљеним пријемним колима.
Неко из масе ме упита:
-Мистер Тесла, да ли овим наговештавате најезду ваше >>расе робота<-Баш на то мислим. Али не на оне роботе који ћ ереатовати и проливати крв, него на оне који ће помагати човеку и доприносити његовој срећи и благостању.
-Мислите да ће нам у том смислу помоћи та незграпна чудовшта из стрипова?
-Моји роботи неће имати ништа заједничко са роботима из стрипова о којим читате.
Неповељиви грађанин рече:
-Плашим се да ће тек с њима доћи време страшних ратова и разарања.
-Ту зебњу имам и ја. Таква предвиђања су могућа уколико се моја замисао злоупотреби.
-Знате добро да ћете бити немоћни.
-Знам, и страхујем... Али наука мора да се развија.
-Измислите, мистер Тесла, нешто што ће онемогућити такву злоупотребу и апсолутно онемогућити ратовае.
Тај жустри пацифиста под сламним шеширом и брковима који су ме подсећали на Твена, говорио је у име свих окупљани око мене. Свима су биле очи испуњене зебњом шта све то наука може да почини од њихових живота, какву несрећу или патњу може да им донесе.
-Господине, радим на таквом изуму! И журићу да га што пре остварим.
-Макар то било последње што ћете измислити?
-Да, макар било последње!... Можда ћу већ у септембру моћи о томе нешто да вам кажем.
Мислим да су ми поверовали. та њихова вера довољна ми је да обећање које сам им дао испуним по цену највеће личне жртве.
8
Њујорк тајмс:
Лабораторија у улици Хаустон. Два сата по поноћи. Спавају улице, куће, аутомобини, спава несносна њујоршка бука. Милионски град белаца под покривачима, на креветима и црнаца по земљи, парковима. Кварт око Хаустон улице изгризла ноћ без месечине, остали огрисци понегде где је билои ноћне расвете. Мислио је да је то најподесније време за ескперимент.
Справа којом хоће да изврши оглед са механичник вибарцијама може да му стане у џеп. Зове је интимно Мали Џин, справа која ствара вибрације, која је пре 25 векова, Питагора испитивао ха харфи. После њега том облашћу физичких појава вибрација нико се није бавио. Све је ту чедно. Пробудиће се из двадесетпетвековног дремежа ове онћи. Неће бити умилног збука са клавирских жица госпође Џонсон, и збукова са Питагорине харве, већ нешто много робустније.
Мали Џин покренуће осцилације такве снаге да би њима могао да изазове разарање целог града и околине. Све ће осцилирати. Најјаче у улици Хаустон и Малбери, зграда Главне полиције од црвених цигала, зграда фабрика у кварту, где живе претежно Италијани и Кинези, њихове мале куће за становање; даље на западу су трговине са одћом, и све друго редом. Њега се овде више боје него што га поштују.
Боје се његове струје за коју мисле да је сатански изум неког Србина, који ће их све једнога дана спржити муњама и разорити громовима, који се мало-мало па чују из његове ковачнице. Многи су га упознали. Храбрији хоће да се очешу о њега, да се увере да ли је човек као они, а плашљивији, особито жене, прелазе на другу страну улице или се прибијају уза зид док не прође. Они најстрашљивији затворе очи док не мине поред њих.
Полицајци из зграде Главне полиције често му долазе да га опомену: Једно време су му претили затварањем лабораторије, јер им се становници тога кварта жале.
Никада нећемо сазнати све о том ноћном догађају. Тесла о томе неће да говори. Знамо да је његов Мали Џин радио на потпорном гвозденом стубу на спрату. Све се више појачавала учесталост вибрација. То траје око пола часа. Чаробњак повремено баца поглед на осцилатор када би машина снажно задрхтала. Под под ногама снажно подрхтава. Грми секунд-два злокобно, па се утиша. Понеко прозорско звекне јаче.
Те ноћи први пут је Малог Џина причврстио за јак ослонац у земљи а не на гумени и плутани амортизер, и примећује да се одлучно усклађују са ослонцем. Али чаробњак не зна нешто што знају само грађевински инжењери: да је тај део град подигнут на песку, те да на таквом терену осдцилације преносе јаче него на каменитом тлу. Зато ствари у суседству не изгледају тако безазлено. Полиција у својој згради у улици Малбери у једном тренутку остеи да се њихова зграда љуља.
Столице и столови почеше да играју чудни прес по поду. Мало лево, мало десно, уз нејасан шум са свих страна. Предмети по столовима поигравају. Очи чиновника преплашено бљеснуше: Земљотрес! Земљотрес! Све јаче. Јче. Комади малтера падају са таванице, зидови пуцају. Шикну млаз води из покидане цеви у ходнику. Прозорска окна се ломе.
-Земљотрес! Бежите напоље! - виче дежурни.
Шеф криминалистичког одсека истрчава из канцеларије и стаје пред преплашене полицајце:
-Стој! Није то земљотрес. То је онај проклети Тесла: Трчите одмах тамо и зауставите га! Он ће разорити град! Употребите силу ако буде потребно.
Полицајци јурнуше у кућу иза угла. На улици гомила узбђеног света истрчала у ноћној одећи, боси, с децом у наручју. Осветљени делови зград подрхтавају и даље. Радници из фабрике одеће беже у правцу северног дела града. Земља дрхти ритмично и све злокобније бибрира.
Полицајци улећу у зграду >>проклетог Телсе<<, устрчавају уз степениште не чекајући на спори лифт. Док трче, зграда и степенише само што нису почели да се руше. Прескачу преко разбијено стакла.
-Људи, људи, он можда тресе целу Земљу!
-Смак света! Тај све може, дођавола!
-Видите пацове како беже!
-Трчи брже!
Хоће ли стићи на први спрат пре него се зграда сруши и све их затрпа?
Први полицајац је готово провалио врата лабораторије и угледао високог мршавог човека како замахује великим чекићем и разбија малу гвоздену справу на стубуу средини лабораторије. Када се справа под снажним ударцем распаде, настаде тишитна. Све се смири, зграда зебну земљотресним пустошем. Полицајци засташе на вратима.
Тесла се окрену према њима. Деловао је, као и увек, присебно, о чему је више говорио његов поглед него израз лица и глас којим је проговрио својм неочекваним гостима:
-Господо, жалим, али задоцнили сте да видите мој оглед. Морао сам га прекинути и на необичан начин управо када сте ви наишли. Ако вечерас навратите, дотле ћу причврстити нови осцилатор на друго постоље, па ће свако од вас моћи и да стоји на њему. Мислим да ће вас то интересовати, и да ће вам се допасти. А сада вас молим да ме оставите, јер имам пуне руке посла. Збогом, господе.
Полицајци су га гледали згрануто.
-Али, ви само што нисте разорили град! Знате ли то?
Тесла им се поново окрете:
-Шта то говорите?! Зар сте и ви у вашој згради осетили потрес?
-Вероватно га је цео град осетио. Ви, ђавољи човече!... - бесно замуца шеф полиције.
На тај увредљиви тон Тесла пође према њима:
- Господине, повуците увредљиву реч коју сте ми упутили! Понашате се противзаконито.
Не очекујући овакав одговор, полицајац замуца:
-Опростите... Превише смо били... узбуђени. Овога пута, видите и сами, ствар се могла завршити катастрофом.
-Зар се одиста тресло у граду?
-Изађите на улицу да видите колико је света побегло из зграда.
Тесла је имао израз човека који размишља о нечему што је тек тог тренутка схватио:
-Чекајте, чекајте!... Рекли сте нешто што нисам знао... Овај до града је подигнут на песку. Терен је претходно морао бити насут. Песак много боље прености вибрације него камен, а ја сам био сигуран да је овде тле каменито. Зато су осцилације тако јаке... Добро је, дођавола! Одиста се могло завшити катастрофално... Ето, само једна непознатица и све оде дођавола...
-Да ли бисте тако могли да изазовете општи земљотрес? - упита полицајац.
-Свакако.
-Са тако малом направом каку сте разбили?
-Била би ипак нешто већа, а и стуб под њом много дубље усађен - рече научник. - Али сад идите. Нећу поновити ништа слично.
Готово запооведни тон покрену њихове кораке уназад, низ степенице по којима је лежало разбијено стакло и комади малтера. Сјурили су се до приземља. Нису били сигурни у у каквом стању се налази цела зграда.
Није прошло ни неколико минута а пред његовом лабораторијом гомила света спремна на линч. Викали су, псовали, тражили да се појави. Изгледало је веома опасно. Онда се на балкону првог спрата појави високи човек светачког лица. На то лице испосника, више се не упути ни један повик, ни једна ружна реч. Као да их је већ својом појавом зауставио у опасној намери.
-Опростите, добри људи. Нисам хтео да вас узнемирим. Начинио сам случајну погрешку. Неће се више десити. Идите својим кућама и мирно натавите да спавате. Лаку ноћ.
Људи се готово у тишини разиђоше. Страх да му учине неко зло био је јачи од јарости с којом су били дошли.
Јуче ме је посетио Твен. Дуго није био. Пише >>Тома Сојера<<. Прочитао је чланак у >>Њујорк тајмсу<< о земљотресу, па дојурио.
-Не чини ли ти се, Ник, да понекад претерујеш - рече Марк. - Сада сам већ забринут за оно што ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.
-И ја се тога прибојавам. Међутим, немам избора. Не мислиш ваљда да ћу престати да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?
-Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изнендадне прекиде струје? То њих већ дуго с разлогом нервира а и плаши. И на крају уследи земљотрес!
-Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку... Неће се поновити. Више нећу вршити таква испитивањња. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена. Могла би то, Марк, бити засебна научна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.
Увек духовити Твен примети:
-Затресеш планету и - људи здрави, је л?
-Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.
-Твоје идеје су увек крајње неочекиване.
-Мени су врло логичне.
-Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.
-Предлажем ти да одмах то искушаш.
-Збиља ми то предлажеш?
-Молим те, стани на то постоље поред мог Малог Џина.
-Јели то онај што је изазвао земљотрес?
-Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.
-Добро, да станем, под гаранцијом да ме не каниш убити.
Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.
-Па, ово је диван изум!... Ово, рекао бих, даје снагу и обнавља живот!... Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осећам се као да имам сто година мање! Па, ти си, човече...
Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба.
-А сад је доста. Биће боље да сиђеш
-Ааа, никако! - рече он. - Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати - смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсоутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам још једанпут да га опоменем:
-Не шали се, већ сиђи, док није доцкан.
-Неће ме ваљда убити на крају?
-Не, али ти се може десити нешто друго.
-Не слушам те! Остаћу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.
-Молим те да сада већ сиђеш!
-Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом...
-Али молим те, сиђи већ!
-Нећу, мени је све дивније.
Био сам немоћан да ишта учиним.
-Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.
Ја се насмејах:
-За који тренутак нећеш тако мислити - рекох пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и са мном први пут, и са мојим лаборантима.
Окренух се своме послу, а њега оставих на постољу да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједе за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.
-Брзо, брзо! Где је?... Где је? - муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.
-Право, па она мала врата у углу - рекох показујући му правац.
Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте ластишом. Док је одмицао, говорио сам му:
-Лепо сам те саветовао да сиђеш.
Лаборат, који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него што је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.
Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао белику неугодност.
-О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио... Замисли, паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему наше цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али, након десетак минута - опште пражњење! Твој вибрациони пургатив ослобађа човечанство милениских гована, у које је огрезно до гуше!... О, какво олакшање за људски род!
Маркова духовитос одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га подсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.
-Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не ибх могао ни измашташи да ће мој најинтимнији пријатељ бити - земљотресац!
-А ја сам ЗНАО а ћу те упознати.
-Како си ти то знао?
Не бих умео да објасним, једноставно - знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово што чиним.
Марк се заинтересовао за мој исказ.
-Да ли би могао да ми то некако објасниш?
-Тешко - рекох. - То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, дође тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби НАЈАВЉИВАЛО. Ко зна откуда и како.
Марк ме погледа подозриво:
-Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?!
-Можда јесам, али ја то не знам. Знам једним да сам Србин.
-Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?
-Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако оозбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има нешто друго што није доказ, али јесте индиција... (Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и уминим човеком, начиним још једну шалу).
-Да? Имаш индиција? Каквих? - нестрпљиво ће бркати краљ орлова.
-Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.
Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.
Лабораторија у улици Хаустон. Два сата по поноћи. Спавају улице, куће, аутомобини, спава несносна њујоршка бука. Милионски град белаца под покривачима, на креветима и црнаца по земљи, парковима. Кварт око Хаустон улице изгризла ноћ без месечине, остали огрисци понегде где је билои ноћне расвете. Мислио је да је то најподесније време за ескперимент.
Справа којом хоће да изврши оглед са механичник вибарцијама може да му стане у џеп. Зове је интимно Мали Џин, справа која ствара вибрације, која је пре 25 векова, Питагора испитивао ха харфи. После њега том облашћу физичких појава вибрација нико се није бавио. Све је ту чедно. Пробудиће се из двадесетпетвековног дремежа ове онћи. Неће бити умилног збука са клавирских жица госпође Џонсон, и збукова са Питагорине харве, већ нешто много робустније.
Мали Џин покренуће осцилације такве снаге да би њима могао да изазове разарање целог града и околине. Све ће осцилирати. Најјаче у улици Хаустон и Малбери, зграда Главне полиције од црвених цигала, зграда фабрика у кварту, где живе претежно Италијани и Кинези, њихове мале куће за становање; даље на западу су трговине са одћом, и све друго редом. Њега се овде више боје него што га поштују.
Боје се његове струје за коју мисле да је сатански изум неког Србина, који ће их све једнога дана спржити муњама и разорити громовима, који се мало-мало па чују из његове ковачнице. Многи су га упознали. Храбрији хоће да се очешу о њега, да се увере да ли је човек као они, а плашљивији, особито жене, прелазе на другу страну улице или се прибијају уза зид док не прође. Они најстрашљивији затворе очи док не мине поред њих.
Полицајци из зграде Главне полиције често му долазе да га опомену: Једно време су му претили затварањем лабораторије, јер им се становници тога кварта жале.
Никада нећемо сазнати све о том ноћном догађају. Тесла о томе неће да говори. Знамо да је његов Мали Џин радио на потпорном гвозденом стубу на спрату. Све се више појачавала учесталост вибрација. То траје око пола часа. Чаробњак повремено баца поглед на осцилатор када би машина снажно задрхтала. Под под ногама снажно подрхтава. Грми секунд-два злокобно, па се утиша. Понеко прозорско звекне јаче.
Те ноћи први пут је Малог Џина причврстио за јак ослонац у земљи а не на гумени и плутани амортизер, и примећује да се одлучно усклађују са ослонцем. Али чаробњак не зна нешто што знају само грађевински инжењери: да је тај део град подигнут на песку, те да на таквом терену осдцилације преносе јаче него на каменитом тлу. Зато ствари у суседству не изгледају тако безазлено. Полиција у својој згради у улици Малбери у једном тренутку остеи да се њихова зграда љуља.
Столице и столови почеше да играју чудни прес по поду. Мало лево, мало десно, уз нејасан шум са свих страна. Предмети по столовима поигравају. Очи чиновника преплашено бљеснуше: Земљотрес! Земљотрес! Све јаче. Јче. Комади малтера падају са таванице, зидови пуцају. Шикну млаз води из покидане цеви у ходнику. Прозорска окна се ломе.
-Земљотрес! Бежите напоље! - виче дежурни.
Шеф криминалистичког одсека истрчава из канцеларије и стаје пред преплашене полицајце:
-Стој! Није то земљотрес. То је онај проклети Тесла: Трчите одмах тамо и зауставите га! Он ће разорити град! Употребите силу ако буде потребно.
Полицајци јурнуше у кућу иза угла. На улици гомила узбђеног света истрчала у ноћној одећи, боси, с децом у наручју. Осветљени делови зград подрхтавају и даље. Радници из фабрике одеће беже у правцу северног дела града. Земља дрхти ритмично и све злокобније бибрира.
Полицајци улећу у зграду >>проклетог Телсе<<, устрчавају уз степениште не чекајући на спори лифт. Док трче, зграда и степенише само што нису почели да се руше. Прескачу преко разбијено стакла.
-Људи, људи, он можда тресе целу Земљу!
-Смак света! Тај све може, дођавола!
-Видите пацове како беже!
-Трчи брже!
Хоће ли стићи на први спрат пре него се зграда сруши и све их затрпа?
Први полицајац је готово провалио врата лабораторије и угледао високог мршавог човека како замахује великим чекићем и разбија малу гвоздену справу на стубуу средини лабораторије. Када се справа под снажним ударцем распаде, настаде тишитна. Све се смири, зграда зебну земљотресним пустошем. Полицајци засташе на вратима.
Тесла се окрену према њима. Деловао је, као и увек, присебно, о чему је више говорио његов поглед него израз лица и глас којим је проговрио својм неочекваним гостима:
-Господо, жалим, али задоцнили сте да видите мој оглед. Морао сам га прекинути и на необичан начин управо када сте ви наишли. Ако вечерас навратите, дотле ћу причврстити нови осцилатор на друго постоље, па ће свако од вас моћи и да стоји на њему. Мислим да ће вас то интересовати, и да ће вам се допасти. А сада вас молим да ме оставите, јер имам пуне руке посла. Збогом, господе.
Полицајци су га гледали згрануто.
-Али, ви само што нисте разорили град! Знате ли то?
Тесла им се поново окрете:
-Шта то говорите?! Зар сте и ви у вашој згради осетили потрес?
-Вероватно га је цео град осетио. Ви, ђавољи човече!... - бесно замуца шеф полиције.
На тај увредљиви тон Тесла пође према њима:
- Господине, повуците увредљиву реч коју сте ми упутили! Понашате се противзаконито.
Не очекујући овакав одговор, полицајац замуца:
-Опростите... Превише смо били... узбуђени. Овога пута, видите и сами, ствар се могла завршити катастрофом.
-Зар се одиста тресло у граду?
-Изађите на улицу да видите колико је света побегло из зграда.
Тесла је имао израз човека који размишља о нечему што је тек тог тренутка схватио:
-Чекајте, чекајте!... Рекли сте нешто што нисам знао... Овај до града је подигнут на песку. Терен је претходно морао бити насут. Песак много боље прености вибрације него камен, а ја сам био сигуран да је овде тле каменито. Зато су осцилације тако јаке... Добро је, дођавола! Одиста се могло завшити катастрофално... Ето, само једна непознатица и све оде дођавола...
-Да ли бисте тако могли да изазовете општи земљотрес? - упита полицајац.
-Свакако.
-Са тако малом направом каку сте разбили?
-Била би ипак нешто већа, а и стуб под њом много дубље усађен - рече научник. - Али сад идите. Нећу поновити ништа слично.
Готово запооведни тон покрену њихове кораке уназад, низ степенице по којима је лежало разбијено стакло и комади малтера. Сјурили су се до приземља. Нису били сигурни у у каквом стању се налази цела зграда.
Није прошло ни неколико минута а пред његовом лабораторијом гомила света спремна на линч. Викали су, псовали, тражили да се појави. Изгледало је веома опасно. Онда се на балкону првог спрата појави високи човек светачког лица. На то лице испосника, више се не упути ни један повик, ни једна ружна реч. Као да их је већ својом појавом зауставио у опасној намери.
-Опростите, добри људи. Нисам хтео да вас узнемирим. Начинио сам случајну погрешку. Неће се више десити. Идите својим кућама и мирно натавите да спавате. Лаку ноћ.
Људи се готово у тишини разиђоше. Страх да му учине неко зло био је јачи од јарости с којом су били дошли.
Јуче ме је посетио Твен. Дуго није био. Пише >>Тома Сојера<<. Прочитао је чланак у >>Њујорк тајмсу<< о земљотресу, па дојурио.
-Не чини ли ти се, Ник, да понекад претерујеш - рече Марк. - Сада сам већ забринут за оно што ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.
-И ја се тога прибојавам. Међутим, немам избора. Не мислиш ваљда да ћу престати да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?
-Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изнендадне прекиде струје? То њих већ дуго с разлогом нервира а и плаши. И на крају уследи земљотрес!
-Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку... Неће се поновити. Више нећу вршити таква испитивањња. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена. Могла би то, Марк, бити засебна научна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.
Увек духовити Твен примети:
-Затресеш планету и - људи здрави, је л?
-Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.
-Твоје идеје су увек крајње неочекиване.
-Мени су врло логичне.
-Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.
-Предлажем ти да одмах то искушаш.
-Збиља ми то предлажеш?
-Молим те, стани на то постоље поред мог Малог Џина.
-Јели то онај што је изазвао земљотрес?
-Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.
-Добро, да станем, под гаранцијом да ме не каниш убити.
Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.
-Па, ово је диван изум!... Ово, рекао бих, даје снагу и обнавља живот!... Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осећам се као да имам сто година мање! Па, ти си, човече...
Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба.
-А сад је доста. Биће боље да сиђеш
-Ааа, никако! - рече он. - Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати - смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсоутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам још једанпут да га опоменем:
-Не шали се, већ сиђи, док није доцкан.
-Неће ме ваљда убити на крају?
-Не, али ти се може десити нешто друго.
-Не слушам те! Остаћу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.
-Молим те да сада већ сиђеш!
-Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом...
-Али молим те, сиђи већ!
-Нећу, мени је све дивније.
Био сам немоћан да ишта учиним.
-Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.
Ја се насмејах:
-За који тренутак нећеш тако мислити - рекох пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и са мном први пут, и са мојим лаборантима.
Окренух се своме послу, а њега оставих на постољу да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједе за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.
-Брзо, брзо! Где је?... Где је? - муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.
-Право, па она мала врата у углу - рекох показујући му правац.
Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте ластишом. Док је одмицао, говорио сам му:
-Лепо сам те саветовао да сиђеш.
Лаборат, који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него што је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.
Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао белику неугодност.
-О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио... Замисли, паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему наше цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али, након десетак минута - опште пражњење! Твој вибрациони пургатив ослобађа човечанство милениских гована, у које је огрезно до гуше!... О, какво олакшање за људски род!
Маркова духовитос одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га подсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.
-Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не ибх могао ни измашташи да ће мој најинтимнији пријатељ бити - земљотресац!
-А ја сам ЗНАО а ћу те упознати.
-Како си ти то знао?
Не бих умео да објасним, једноставно - знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово што чиним.
Марк се заинтересовао за мој исказ.
-Да ли би могао да ми то некако објасниш?
-Тешко - рекох. - То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, дође тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби НАЈАВЉИВАЛО. Ко зна откуда и како.
Марк ме погледа подозриво:
-Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?!
-Можда јесам, али ја то не знам. Знам једним да сам Србин.
-Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?
-Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако оозбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има нешто друго што није доказ, али јесте индиција... (Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и уминим човеком, начиним још једну шалу).
-Да? Имаш индиција? Каквих? - нестрпљиво ће бркати краљ орлова.
-Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.
Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.
7
Њујорк Тајмс, 13 март 1895: Ништа није било осигурано. Чак и да је било, губици се не могу ничим покрити. Изгорела је највећа и најскупоценија научна лабораторија у којој се стварала и сањала будућност човечанства.
Пестоспратницу у Јужној петој авенији број 33-35 прогутао је огањ. Сва истраживачка апаратура, у коју је велики научник уложиио око милион долара, пала је кроз четврти спрат право на други, где се још дими као маса искривљреног, изломљеног метала.
Уништење Тесниле лабораторије, с њеном дивном садржином, јесте нешто више од приватног страдања. То је несрећа за цео свет.
Видели смо га у тренутку када прилази рушевинама, запрепаштеног, згроженог, ужаснутог. Једном погледом, дугим и готово безнадежним гледао је по неупотребљивим остацима, окренуо се од рушевина и нестао у хладно мартовско јутро.
Колико знамо, тај Србин се неће предати. Његов лични губитак нека буде његова ствар, али шта ћемо са нашим, колики је? Хоће ли га тај скромни тихи Тесла успети да надокнади? Огроман је, и малодушни смо.
Индиције да је пожар подметнут - леде нам крв.
Кетрин: Махнито смо вас тражили
јуче цео дан. Нас педесет и више је звало, телефонирало, базало улицама, збало своје пријатеље који би могли нешто да знају - ништа... Ништа, никаквог трага, ни да сте живи или нисте - нико... Око девет часова увече Роберт је зарио главу у шаке и заридао.
Ја за њим. Али то није био начин... Изашли смо у ноћ. По пети пут смо се упутили у Ваш хотел и тек тада су нам на рецепцији рекли: Стигао је, али је рекао да никога не прима. То већ није било важно. Пали смо једно другом у загрљај и, умирени, отишли кући,
где нас је чекало њих педесеторо. Сви су били: Твен, госпођица Мерингтон, госпођица Ен Морган, Мерион Крафорд, Џозеф Џеферсон, Вестингхаус, Шерш, да не ређам даље... Госпођица Мерингтон је свирала најтужнију од свих мелодија... Жалили смо се оним
што је неповратно изгубљено, али смо се готово сви натрескали што сте све тако стоички поднели.
Пустите нас да Вас видимо поново.
Данас, када схватамо сву тежину катастрофе и када смо, сходно томе, све узнемиренији због Вас, мој драги пријатељу, ја сам чак сиромашнија, осим у сузама, које не могу бити послане писмом.
Био сам да нахраним голубове. Јуче су остали гладни па сам зарана похитао. У моме народу се каже: У добру се не понеси, а у злу се не покуди.
Никоме се нисам пожалио, ни потраћио помоћ. Лабораторија >>Тесла електрик компани<< делом је власништво господина Брауна и других партнера. Изгледа безнадежно да је обновим. Тантијеме из Немачке на полифазне моторе и динамомашине су капља у реци долара који су ми потребни.
Америчке тантијеме поклонио сам Вестингхаусу. Шта вреди што су сви огледи које сам изводио остали у мојој глави, где ће можда заувек остати. Биће то лудница на раменима.
Не кајем се због поступка према Вестингхаусу, и данас бих тако поступио, али зашто ми је то припало? Фатумске силе.Где је била ОНА ЖЕНА када је пожар букнуо? Да ли ме је и она напустила. Има периода у животу када свако попут данског краљевића пита: вити или не бити, питање је сад?
Бити. Али како?
Данас ме је, неочекивано, посетио господин Едвард Дин Адамс, финансијер који је организовао Међународну комисију за Нијагру и председник комисије које је изабрала мој систем за хидроцентралу. Адамс је мудар и далековид финансијер.
-Господине Тесла, ваша фирма је готова и ја знам да је више не можете васкрснути, али вам зато нудим да формирам нову компанију за ваша даља истраживања са капиталом од 500 000 долара и са личним учешћем од 100 000 долара. Да ли вам је толико довољно?
Сам бог је послао тога човека.
-Није довољно, господине Адамс али можемо кренути, а то је већ много... Мора се радити и мора се журити. Човечанство већ дуго чека напредак у овој области.
-Ви говорите тако као да сте обавезни да го обезбедите.
-Сви смо обавезни.
-Али има још истраживача осим вас.
-Има, али они иду погрешним путем. Боље је ништа не радити него одвући композицију на слепи колосек. Господин Едисон и Вилијем Прис раде на Вежичној телетрафији користећи индуктивнос, што је потпуни промашај.
Едисон је послао поруку из боза у покрету преко телеграфске жице која је спојена на половима дуж пруге, премошћавајући раздаљину индукцијом. Са научног и практичног становишта то је дечја играчка а не изум. Жао ми је што није дошао на праву идеју.
Ја је имам. Све је спремно. Обавио сам прва истражвања. На жалост, пожар их је све прогутао, али брзо ћу наставити. Имам све у глави, до детаља. Погребан је само новац.
-Штета је што радите тако.
-Има то и своју слабу страну, али ја не могу друкчије. Моји изуми морају најпре да се покрену у мојој глави... Како бих, рецимо сада, када сам остао без лабораторије и истраживачке опреме, испробавао толике изуме и сестеме да пипам и нагађам, како раде неки истраживачи.
Радећи у оскудици, привикао сам себе на један начин рада.
-Јесте ли чули за радове сер Оливер Лоџа? - упита Адамс
-Нарвно. Тај уважени научник успео је да пошаље Морзеове сигнале између две зграде у Оксфорду на даљини од неколико стотина метара. Изградио је одашиљач и пријемник стављајући Херцов варничар у бакрени цилиндар отворен на једном крају, тако производећи сноп ултракраткоталасних осцилација... Још једна играчка!...
Оно што раде не знају ни да назову модерним изразом. А то се код мене зове радио. Али радио који ће се чути, без жица и других матракула, широм света! То ће, на известан начин, у погледу могућности преношења бести, порука, сигнала културе и уметности бити нова ера!... Може ли се за то уложити 400 000 долара?
Ви ћете од тога, наравно, имати највише профита. Мени ће и убудуће бити довољно онолико колико је потребно за нове пројекте.
-Врло сте скромни, и то није добро ни за вас ни з амене - добих брло мудар одговор.
-Господине Адамс, свестан сам својих мана, али нисам у стању да се борим против њих. Ако можете, помозите ми у томе. Вештији сте и са много више искуства, имате такав дар. Ослободите ме тога да бих могао да радим још на јендом изуму који ће надмашити по значају све што сам до сада створио.
-Ооо! О чему се ради?
-О бежичном преносу енергије на неограничену даљину.
Адамс ме је гледао зумакнуто, искоса, потпуно резервисано, готово збуњево.
-Морам да признам да не разумем о чему говорите. Каква вам је то чудновата идеја - бежични пренос енергије?!
-Нема места чуђењу. То је наметнуло наше време и оно што смо до сада постигли. Бежични пренос енергије мора се јеноставно пронаћи и увести. И ја сам га нашао.
Траба још да испитам и усавршим нека решења па да човечанство добије систем за пренос енергије безмерно једноставан и јефтин.
Господин Адамс је ћутао, на крају рече у шали:
-Бојим се да ће тикве које са вама будем садио о главу да ми се ломе.
Одговорих му у истом тону.
-Него шта! Не мислите да можете проћи без тога.
-Носим се мишљу да удружимо снаге у нову компанију која би имала моћно финансијско залеђе Припона Мортага. Већ сам водио прелиминарни разговор са њиме. Веома је расположен за сарадњу са вама.
Размишљао сам о тој идеји.
-Морам вам рећи да сам у овом тренутку извесно резервисан према томе што предлажете. Морган је преузео Томсон-Хјустон компанију и Едисонову Електричну компанију да би формирао Џенерал Елекртик, а притиснуо је и Вестингхаусову самосталност. Бојим се да не изгубим оно до чега ми је увек највише стало,
самосталност и слободу у истраживањима.
Адамс није био задовољан мојим одбијањем.
-Бојим се да чините крупну погрешку. Нико осим вас не би одбио тако моћно савезништво. Оно никоме осим вама у овом тренутку не би било ни понуђено. Морган вам је веома склон... Понављам, грешите... Без њега, само са оним што могу да вам ставим на располагање, а то је само 40 000 долара, не можете предалеко отићи.
-Разумем вас, али разумите и ви мене. Схватам добро о каквим опасним процесима се ради у привредним круговма Америке... Не бих, дакле, ни у какве ланце, ма били и златни.
Адамс опет поћута. Те његове паузе биле су карактеристичне за његов начин комуницирања.
-Добро, кад је тако. Како не мримате мој савет, рачунајте са почетних 40000 долара. Остало препустимо току ствари.
Адамс није био честито ни замао преко врата, а ја сам набацио капут на леђа и запутио се градом да тражим нову лабораторију.
Пестоспратницу у Јужној петој авенији број 33-35 прогутао је огањ. Сва истраживачка апаратура, у коју је велики научник уложиио око милион долара, пала је кроз четврти спрат право на други, где се још дими као маса искривљреног, изломљеног метала.
Уништење Тесниле лабораторије, с њеном дивном садржином, јесте нешто више од приватног страдања. То је несрећа за цео свет.
Видели смо га у тренутку када прилази рушевинама, запрепаштеног, згроженог, ужаснутог. Једном погледом, дугим и готово безнадежним гледао је по неупотребљивим остацима, окренуо се од рушевина и нестао у хладно мартовско јутро.
Колико знамо, тај Србин се неће предати. Његов лични губитак нека буде његова ствар, али шта ћемо са нашим, колики је? Хоће ли га тај скромни тихи Тесла успети да надокнади? Огроман је, и малодушни смо.
Индиције да је пожар подметнут - леде нам крв.
Кетрин: Махнито смо вас тражили
јуче цео дан. Нас педесет и више је звало, телефонирало, базало улицама, збало своје пријатеље који би могли нешто да знају - ништа... Ништа, никаквог трага, ни да сте живи или нисте - нико... Око девет часова увече Роберт је зарио главу у шаке и заридао.
Ја за њим. Али то није био начин... Изашли смо у ноћ. По пети пут смо се упутили у Ваш хотел и тек тада су нам на рецепцији рекли: Стигао је, али је рекао да никога не прима. То већ није било важно. Пали смо једно другом у загрљај и, умирени, отишли кући,
где нас је чекало њих педесеторо. Сви су били: Твен, госпођица Мерингтон, госпођица Ен Морган, Мерион Крафорд, Џозеф Џеферсон, Вестингхаус, Шерш, да не ређам даље... Госпођица Мерингтон је свирала најтужнију од свих мелодија... Жалили смо се оним
што је неповратно изгубљено, али смо се готово сви натрескали што сте све тако стоички поднели.
Пустите нас да Вас видимо поново.
Данас, када схватамо сву тежину катастрофе и када смо, сходно томе, све узнемиренији због Вас, мој драги пријатељу, ја сам чак сиромашнија, осим у сузама, које не могу бити послане писмом.
Био сам да нахраним голубове. Јуче су остали гладни па сам зарана похитао. У моме народу се каже: У добру се не понеси, а у злу се не покуди.
Никоме се нисам пожалио, ни потраћио помоћ. Лабораторија >>Тесла електрик компани<< делом је власништво господина Брауна и других партнера. Изгледа безнадежно да је обновим. Тантијеме из Немачке на полифазне моторе и динамомашине су капља у реци долара који су ми потребни.
Америчке тантијеме поклонио сам Вестингхаусу. Шта вреди што су сви огледи које сам изводио остали у мојој глави, где ће можда заувек остати. Биће то лудница на раменима.
Не кајем се због поступка према Вестингхаусу, и данас бих тако поступио, али зашто ми је то припало? Фатумске силе.Где је била ОНА ЖЕНА када је пожар букнуо? Да ли ме је и она напустила. Има периода у животу када свако попут данског краљевића пита: вити или не бити, питање је сад?
Бити. Али како?
Данас ме је, неочекивано, посетио господин Едвард Дин Адамс, финансијер који је организовао Међународну комисију за Нијагру и председник комисије које је изабрала мој систем за хидроцентралу. Адамс је мудар и далековид финансијер.
-Господине Тесла, ваша фирма је готова и ја знам да је више не можете васкрснути, али вам зато нудим да формирам нову компанију за ваша даља истраживања са капиталом од 500 000 долара и са личним учешћем од 100 000 долара. Да ли вам је толико довољно?
Сам бог је послао тога човека.
-Није довољно, господине Адамс али можемо кренути, а то је већ много... Мора се радити и мора се журити. Човечанство већ дуго чека напредак у овој области.
-Ви говорите тако као да сте обавезни да го обезбедите.
-Сви смо обавезни.
-Али има још истраживача осим вас.
-Има, али они иду погрешним путем. Боље је ништа не радити него одвући композицију на слепи колосек. Господин Едисон и Вилијем Прис раде на Вежичној телетрафији користећи индуктивнос, што је потпуни промашај.
Едисон је послао поруку из боза у покрету преко телеграфске жице која је спојена на половима дуж пруге, премошћавајући раздаљину индукцијом. Са научног и практичног становишта то је дечја играчка а не изум. Жао ми је што није дошао на праву идеју.
Ја је имам. Све је спремно. Обавио сам прва истражвања. На жалост, пожар их је све прогутао, али брзо ћу наставити. Имам све у глави, до детаља. Погребан је само новац.
-Штета је што радите тако.
-Има то и своју слабу страну, али ја не могу друкчије. Моји изуми морају најпре да се покрену у мојој глави... Како бих, рецимо сада, када сам остао без лабораторије и истраживачке опреме, испробавао толике изуме и сестеме да пипам и нагађам, како раде неки истраживачи.
Радећи у оскудици, привикао сам себе на један начин рада.
-Јесте ли чули за радове сер Оливер Лоџа? - упита Адамс
-Нарвно. Тај уважени научник успео је да пошаље Морзеове сигнале између две зграде у Оксфорду на даљини од неколико стотина метара. Изградио је одашиљач и пријемник стављајући Херцов варничар у бакрени цилиндар отворен на једном крају, тако производећи сноп ултракраткоталасних осцилација... Још једна играчка!...
Оно што раде не знају ни да назову модерним изразом. А то се код мене зове радио. Али радио који ће се чути, без жица и других матракула, широм света! То ће, на известан начин, у погледу могућности преношења бести, порука, сигнала културе и уметности бити нова ера!... Може ли се за то уложити 400 000 долара?
Ви ћете од тога, наравно, имати највише профита. Мени ће и убудуће бити довољно онолико колико је потребно за нове пројекте.
-Врло сте скромни, и то није добро ни за вас ни з амене - добих брло мудар одговор.
-Господине Адамс, свестан сам својих мана, али нисам у стању да се борим против њих. Ако можете, помозите ми у томе. Вештији сте и са много више искуства, имате такав дар. Ослободите ме тога да бих могао да радим још на јендом изуму који ће надмашити по значају све што сам до сада створио.
-Ооо! О чему се ради?
-О бежичном преносу енергије на неограничену даљину.
Адамс ме је гледао зумакнуто, искоса, потпуно резервисано, готово збуњево.
-Морам да признам да не разумем о чему говорите. Каква вам је то чудновата идеја - бежични пренос енергије?!
-Нема места чуђењу. То је наметнуло наше време и оно што смо до сада постигли. Бежични пренос енергије мора се јеноставно пронаћи и увести. И ја сам га нашао.
Траба још да испитам и усавршим нека решења па да човечанство добије систем за пренос енергије безмерно једноставан и јефтин.
Господин Адамс је ћутао, на крају рече у шали:
-Бојим се да ће тикве које са вама будем садио о главу да ми се ломе.
Одговорих му у истом тону.
-Него шта! Не мислите да можете проћи без тога.
-Носим се мишљу да удружимо снаге у нову компанију која би имала моћно финансијско залеђе Припона Мортага. Већ сам водио прелиминарни разговор са њиме. Веома је расположен за сарадњу са вама.
Размишљао сам о тој идеји.
-Морам вам рећи да сам у овом тренутку извесно резервисан према томе што предлажете. Морган је преузео Томсон-Хјустон компанију и Едисонову Електричну компанију да би формирао Џенерал Елекртик, а притиснуо је и Вестингхаусову самосталност. Бојим се да не изгубим оно до чега ми је увек највише стало,
самосталност и слободу у истраживањима.
Адамс није био задовољан мојим одбијањем.
-Бојим се да чините крупну погрешку. Нико осим вас не би одбио тако моћно савезништво. Оно никоме осим вама у овом тренутку не би било ни понуђено. Морган вам је веома склон... Понављам, грешите... Без њега, само са оним што могу да вам ставим на располагање, а то је само 40 000 долара, не можете предалеко отићи.
-Разумем вас, али разумите и ви мене. Схватам добро о каквим опасним процесима се ради у привредним круговма Америке... Не бих, дакле, ни у какве ланце, ма били и златни.
Адамс опет поћута. Те његове паузе биле су карактеристичне за његов начин комуницирања.
-Добро, кад је тако. Како не мримате мој савет, рачунајте са почетних 40000 долара. Остало препустимо току ствари.
Адамс није био честито ни замао преко врата, а ја сам набацио капут на леђа и запутио се градом да тражим нову лабораторију.
Subscribe to:
Posts (Atom)
