3

Позив од Краљевског института у Лондону да одржим предавање(1.3.1891.) о својим открићима, и од Француског научног друштва у Паризу, 19.3.1891.
Једно је потписао лорд Рејли, а друго Андре Блондел.



У купеу воза за париз - сам. Рано пролеће изгриза беле губере снега по равницама уз Лоару. У даљини брегови платина које ме подсећају на Белебит. Један планински брх учини ми се исти као брх брда изнад наше куће у Смиљану, где сам одлазио да посматрам голубове пећинаре.
Проводио сам тамо сате гледајући како долећу и одлећу, како се гнезде и хране младе у каменим шупљинама. Било их је девет парова. Доносио сам им храну из очевог амбара и просипао је по каменој плочи изнад њихових гнезда.
Привикнути на моје присуство, нису ме се плашили, па сам могао да им приђем близу. Уживао сам у њиховој питомој заједници и откривао њихове карактере по ономе што их је одликовало. Убрзо сам уочио да су разлике међу њима тако малене да и суптилне да сам их могао уочити тек након дужег посматрања. Само један голуб самотњак (или голубица), бео као да је3 долетео из најцрњег мрака, очију црвених као батра, с наранџастим кругом и кљуном повијеним као у сокола, није имао пара.
За све време он би ме нетремице гледао, разумно, дубоко проничући у ме, као свест неког тајанственог вића. Имао сам утисак да је тај голуб однекуда из другог света, кога сам слутио у себи, да постоји, да је могућ.
Био сам уверен да то није обична птица и по томе што су се остали голубови држали по страни од њега, као да су и они знали да бели голуб не припада њиховом јату, да није што и они.

Негде пред крај лета, када се време погоршало и примакли се дани поласка у школу,
одлучим се да одем последњи пут до њих, а онда тек на пролеће. Бели голуб, стојећи увек на истом месту, тога пута дошета дред мене и јасним људским гласом рече:
-Ти ћеш отићи у далеки свет са светлом из небеса. Бићу уз тебе и онда када ме не будеш видео, јер ја нисам обичан голуб.
-Видим то - рекох. - Хоћу ли те моћи дозвати када ми устребаш?
-Моћи ћеш.
-Како?
-Једноставно. Пожели ме - рече голуб и у том часу из његових црвених очију сукнуше снашни млазеви светлости као да ме је тиме обележио или поздравио;
потом је раширио моћна крила и одлетео пут небеса, летећи високо, све више, док га нисам изгубио из вида, као да је отишао у Свемир.

Сишао сам са стена и упутио се у цркву у којој је отац служио своме Богу. Не знам зашто сам то учинио, нешто ме је вукло.
Када сам ушао у тај полутамни простор, на олтарском зиду угледао сам слику с Белим Голубом, који је лебдео Христу изнад главе и испуштао исто оно наранџасто светло на његово теме
и рамена као голуб из јата на брду изнад куће. Беома сам се узбудио јер сам помислио да је то он, да ми се приказује у цркви; или се приказао још некоме, ономе што га је насликао, тек био сам сигуран да је то исти голуб.
Излазећи из цркве, питао сам се како ту слику никада раније нисам видео иако је тамо бар од када сам се ја родио, а и још раније. Црква је била стара и у њој се ништа не мења вољом оних који се о њој старају. Значи ли то
можда да је то чаробна слика, која се не може увек видети?
Идућег дана сам опет дошао у цркву. И наредних дана. Слика се налазила тамо, али сам је видео некако друкчије, мењала се као да је била жива. Сваки пут, док бих у њу гледао, запазио бих да гоуб окрене главу према мени дајући ми до знања да ме је приметио. Радовао сам се томе на један посве друкчији начин од обичних радости, интуитивно осећајући да је с тим голубом у живот ушао један знак ОНОСТРАНЕ СИЛЕ под чијим ћу утицајем бити.



У Паризу на жељезничкој страници, са које сам пре седам година отишао у Америку,
кочекао ме је Андре Блондел, истакнути електротехничар.
На предавању сам упознао и чувеног Емила Жарирдоа. Излагао сам огледе на тему >>Експерименти са струјама врл овисоких напона и учесталости<<. Предавање је одржано у Међународном друштву електричара. Андре Блондел је добро обавештен
о мојим радовима, па је предавање отворио зналачким уводом:
-Господо, ово што ћемо сада чути биће реприза лондонског предавања о сасвим новим природним појавама о којима до Тесле нисмо ни слутили, о проналсцима који садрже читав један свет генијалних идеја и ингенизних остварења у електротехници. Пред нама је
творац древног сна о људи да могу да се чују с краја на крај света, да једни другима преносимо путем ваздуха не само разне сигнале, говор, музику, слике, свакојаке поруке, већ и - енергију! Да, господо, и енергију! Звучи фантастично, као бајка! Уз то овај човек
ће нам о томе говорити на беспрекорном француском језику, без страног акцента, као да је рођен у сред Париза!
И овде ме је, као и у Лондону, дочекала слава...



Дворана је крцата. Оно што говорим разумеју сам одобро упућени у питања електрицитета. Остале је привукао глас о мојим открићима. Када сам извео први експеримент, у сали је дошло до тоталне пометње. Нико готово да дише. Врелина даха оних из првих редовадопире до мога лица. Два сата сеансе.
Пре девет година овде на мене нико није обраћао пажњу. Сада град светлости и славе устаје на ноге и аплаудира ми, одушевљен, несуздржан, пријатељски. Све је на француски начин срдачно и врело,
по темпераменту свет сличан моме, српском. У Лондону није било мање одушевљења, али су га исказивали на енглески начин, преливено кофом хладне воде.
Говорим:
-Моја електронска цев коју ћу вам сада приказати тако је подешена да се може употребити као детектор у будућем бежичном светском радио систему. Измислио сам је пре три године, а сада је приказујем. Та цев, или четкица, мери свако па и најслабије кретање, она је електронски сноп без трења и без инерције.
Са оваквом цеви могу се слати телеграми преко Атлантског океана, и то којим год хоћете брзином, јер њена осетљивост може бити тако велика да ће и најмања промена на њу утицати. Ако се неко приближи цеви на неколико стопа, млаз или четкица се, како видите, помера на супротну страну цеви.
Ако, пак, неко обилази око цеви, као што ћу то ја сада да учиним, чак и на даљини од десет стопа, млаз електрона се креће са средњим крајем окренутим предмету који се креће. Најслабији покрет прста, чак и само затезање мишића, изазива померање млаза. Моје будуће предавање, ако бас буде интересовало,
моћи ћете да слушате у вашим домовима преко малог прислушног уређаја који ћете моћи да ставите на сто, или на неки други део намештаја. Ја ћу вам се обратити из Њујорка. Рецимо, поздравићу вас приликом отварања светске изложбе, која се овде припрема. Ви ћете мени, такође, моћи да шаљете поруке преко океана,
или било куда, чак на друге планете, без жица, обичним говорењем у слушалицу, која ће на једном крају примати сигнале а на другом их одашиљати. Слично Беловом телефону. Ово што сам вам приказао,
било је дејство на ограниченом простору. Да би ово дејствовало у светским релацијама, потребни су много јачи апарати. И ја ћу их , када се вратим у Америку, направити, надам се убрзо. За њихову изградњу потребно ми је само довољно новца.

Док сам о томе говорио и показивао, један несуздржани женски глас неколико путаљ се огласио тоновима изненађења.
Излазим из дворане, људе се склањају да прођем. Из те масе издвоји се глава младе елегантне жене, с косом црвеном као ватрља у мојим стурјама. Познао сам је јер сам синоћ гледао њену представу у позоришту: Сара Бернар, божанствена глумица, још лепша жена!
-Господине, одлазим са вашег предавања толико измењена оним што сам сазнал да више не могу рећи ни да се зовем онако како сам се звала до пре два сата.
-Госпођице Бернар, ја слично могу да кажем после синоћне представе у којој сам вас гледао.
Она се изненади моме ословљавању, радосно јој бљеснуше очи; Њихова мека светлост разли се по моме уморном лицу:
-Видела сам вас у публици! Седели сте у терћем реду десно, седиште број девет.
-Тачно госпођице. Својом глумом изазвали сте код мене необично јак утисак. Не хвали вас париска штампа јутрос узалуд.
Људи су застали поред нас ослушкујући наш разговор.
-Причинили бисте ми огромно задовољство.
Њена пламена коса и паметне очи говориле су о страсном темпераменту. Док је говорила, уживао сам у изговору њеног врскабог гласа р, који је из њених уста звучао као најзаноснија музика.
-Док сте изводили оне чудесне експерименте, помислила сам: Саро, Саро, пред тобом је бог!
Насмејао сам се. Гомила је куљала из прегрејане сале, навалише јаче и раставише нас. Успела је само да ми довикне:
-Дођите довече у позориште.
Дуго сам је пратио са своје двометарске висине. Окренула се три пута, махнула три пута и нестала у гужви.

Мада сам желео да је гледам и наредне вечери, нисам могао да одем у позориште, јер су ме окупирали неки људи из Француског друштва електроинжењера.
Само разговор о струји могао је да надјача моју жељу да још једном видим божанствену Сару.
Али гле чуда! Сутрадан, док сам са пријатељем седео пред бистроом у Латинској четврти - Сара међу пролазницима! Дува благ ветар и око главе јој, као да ме поздравља издалека,виори плава марама.
На њој бела чипкана блуза и црвена сукња опточена ружичастим везом. Ишла је оним грациозним кораком којим Францускиње до лудила доводе изеротизоване Французе. Само Францускиње умеју себи дати
израз толике женствености и љупкости. Имала је нешто од срне, голубице, лептирице, руже.

Кад је пролазила поред нашег стола, не видевши ме, из џепића на сукњи испаде јој мала мала чипкана марамица. Устадох да је подигнем, али она то није приметила, ишла је даље својим путем. Хтедох да заустим: Госпођице Бернар!
Али гласа није било. Бржа од гласа била је моја заветна одлука: Не, ти си живот посветио науци.

Сара је одмицала, држао сам у руци њену миришљаву марамицу. Вратих се пријатељу који је листао >>Соар<<.
-Знаш ли ко је то био? - Упитах га.
-Једна од оних наметљивих Парижанки које пецају мужеве на улици. О, чувеј их се - рече он.
Дуго сам остао под утиском неочекиваног сусрета. Марамица у руци мирисала је на вртове са ружама.
-Не, то је била Сара Бернар.
Он устаде са столице и погледа низ улицу не би ли је видео.
-Није могуће!... Што ми ниси одмах рекао... Не видми је више... Одиста жалим - рече и седе на столицу. - Никада бише нећу имати такву прилику.
-Ко зна?
-А ни ти.
-Ја свакако нећу.
Он ме погледа испитивачки:
-Ти не мариш за овакве сусрете?
-Не баш да не марим...
-Да ви научници... - покуша да каже нешто, али одустаде. Поново забоде нос у >>Соар<<. Листајући га, у један мах рече:

Гле, шта о теби пише извесни Џ.Е.Гордон. >>они који су били сретни да чују предавање младог Србина Николе Тесле, не могу никако заборавити какве су им се могућности духа указале када су угледали
како жив човек стоји поред електричне буре и хвата рукама праве правцате муње, а њему ништа не бива, и како изнад своје главе витла стаклене цеви,кроз које, такорећи, права крв светског сазнања бије у таласима пурпурне буре...
Не могу да у овом величанственом тријумфу човекове мисли над тајнама природене наведем и речи славног америчког научника Гернсрока:,Тесла је већи од Архимеда, Фарадеја, и од самог Едисона.<<
Пријатељ из завичаја је гледао у ме као да ме први пут види.
-Мало је превише и од Гордона и од Гернсрока...Није баш тако.
Сена поред које смо седели више није била чиста као пре неколико година. Са ње је долазио непријатан воњ, а по боји је личила на течни муљ, сличан овоме који ваља Темза кроз Лондон. Рекама Европе потекле су отровне воде, чеда индустријализације.